Prosvetni glasnik

наука и настава

383

сика: Ариоста, 1 Даитеа 2 , Манцонија 3 и Тасоа 4 . Поред тога уредио је неколико добрих забавника 5 , и написао приличан број приповедака, које су најпре биле растурене по разним забавницима а доцније су и засебно издане". Његова ириповетка „Бианка" коју је Давидовић овде превео, изашла је први пут у Бекерову Забавнику 1 , а после и у засебној збирци приповедака изданих 1830, у две свеске 8 . Садржина саме приче је проста, у истоме маниру у каквом су и остале приповетке тога доба биле. Бианка (Белка), ћерка бившега сердара Батиста, упозна се случајно с Фернандом, сином некога неапољског министра БолоФорта, и заклињу се једно другоме „на верност до гроба". Али родитељи су у свађи и неће да чују за њихову љубав и љубавне јаде. Но Фернанда помогну његови приЈатељи те он свога оца силом иримора да му одобри „сачетаније" са Бианком. Отац попусти и њих се двоје узму. Прича Је развучена, с многим излишним епизодама, непотребним заплетима; и књижевна вредност јој је сасвим осредња. Пети писац у овоме Забавнику (за 1818), јесте Аугуст Мајснер, плодни не.мачки романсиер и приповедач, још и данас доста добро познат немачкој публици. Само што му критичари не дају оно место у литератури које је некада заузимао. Од свију његових радова највише су му познате и највише се хвале Скице 9 и Еасне , 10 издаване можда по стотину пута у засебним свескама, и иначе растурене но разним дечјим листовима и омладинским гласницима. У нашим забавницима преведене су свега три скице (разуме се са означењем, а без означења имаће их више). Басне су највише превођене у Летоиису Матице Сраске (књ. 28, 30 и 38). Све остало што је од овога писца код нас преведено, разбацано је по другим листовима, што овде не спада у круг нашега рада. У Забавнику за 1818, превео је Давидооић Мајснерову приноветку „Александар и извор безсмртија". Прича. се ова састоји у познатом Александровом тражењу извора бесмртности, али без успеха.

1 БиДоп Апоз4о8 : ЕазепДег Ко1ап(1. 6 ВапЈе, На1е, 1818 —20. 1 Ба^1е АН^ћегГз: 6-биНсће КотосНе. ТЈећегбеИ; ипс1 ег1аи1е1 V. К. бЈгесИизз (АиДаде 9, 1871). РћП. Е,ес1атз ТЈ шу . ВЉ1. Х г. 796—800. 3 А1ез8аш1го МапгопГв: Ас1е1§18, ВегНи, 1827. 4 Тог(]иа(;о Таззо'8; Баз ћећеИе .ТегизаЈет, 2 Вс1е. ]_|р2. 1822. 5 Оез4егге1сћ18сће8 Тазсћепћисћ Љг сНе Јаћге 1801—6. — Мизепаћпапасћ 1иг (1аз Јаћг 1805. 6 Еггаћ1ип§;еп уоп К. б^гескЉзз, Бгезс1еп, 1813 (ип<1 1830, В(1е 2). 7 Вескег'8 Тазсћепћисћ гит ^езеШ^еп Уег&гт§еп, 1813 (8. 143—192). 8 Ег2аћ1ип§еп т. К. б^гескСизз. Вег1ш 1830, Вс1е 2. 9 бМггеп. Л,е1р21^, 1778—88, 8т1§ 1—10. батшћт&еп 11—14, 1796. 10 Еаће1п пасћ Ваше1 Ноктапи, Брг. 1782. — Аезор18сће Раће1п 1иг сНе Ји§-епс1, Рга^ и Ерг. 1791. просветни гласник, i. књ., 5. св., 1909. 26