Prosvetni glasnik

388

ИРОСВЕТНИ ГЛАОНИК

тајац, нека потмула тишина, из које се ипак могао продвидетн живљи покрет и бурније доба које ј-е после 1825, одиста и иастало. Те године појави се Сраски Љтоиис, а одмах за тим и Вукова Даница (1826), забавник за који се поуздано може рећи да је међу свима осталима био најбоље уређиван. У њему је Вук износио своје погледе на српски језик, историју, геограФију, етногра#ију и друге науке: сем тога има и неколико мањих превода с немачког. Прва Даница за 1826, нема ни један превод. Друга пак од 1827, има једну источњачку приповетку („Четири луда Брамина") од А. \\ ;г . 8сћ1в§еГа у нреводу од самога Вука, и Геснерову идилу „Еритија" (диалог између Мирсана и Ликаса), од М. Светића. 0 тој идили донео је Летоиис (1827, књ. 9), једну белешку у којој се вели да је она „задржала у преводу лакост и нежност оригинада, и разбдажава читатеља, као што мајска роса цвеће обновљава и оживљава". Исто се тако писац ове белешке повољно изражава и о једној Светићевој оди, велећи да је „списана алкајским метром, и отликује се благородним чувством и просто лепим поетичееким слогом" — а све оно што је Вук написао изгледа му сумњиве вредности. 1 Вукова је Даница увек тако неповољно дочекивана од стране Летоииса, и никада се о њој није чула добра реч. То је долазило отуда што су његови први уредници и сарадници били Вукови противници, и ма шта од њега изашдо, њима то није било добро.' 2 Нама сад донекле изгледа чудновато како је Светић могао бити сарадник на Даници, кад се зна да је и он био међу првима који су на Вука нападали и осуђивали га. Међутим ваља приметити да се отворена и огорчена борба између њих двојице тек доцније отпочела око 1834, а нарочито онда када је Светић издао своје Ситнице језикословне (1838) Ово што је од Светића штампано у Даници, Вук није могао примити онако како је, по свој лрилици добио, већ је језик дотеривао ио своме правопису. Дабогме да то Светићу није било ни право ни угодно, и стога му се више никад није ни јављао за сарадника. Све остале Данице Вук је сам уредио и издао уз припомоћ својих многобројних „пренумераната" и својих добротвора. Тако је Даница могла изаћи још за године: 1828 и 1829, па после изкеснога прекида, поново 1834 и то јој беше последња година. Али ни у овој последњој, као ни у првој нема ни једнога превода, нити ма какве прераде по немачком. Док

1 Летоиис, 1827, част 9, отр. 166. 2 У Летоиису за 1^34 (књ. 36, стр. 151) лисац једне белепгке о Вуковој Да,пици за 1834, велп да је пуна којекаквих »скаредности и да се сваки иренумерант љуто каје што је Форинту за Даиицу бадава платио' 5 . Ово је но свој прилици писао сам Саветић, јер Је он тада био уредеик Летоаиса.