Prosvetni glasnik

ГГАУКА Ц НАСТАВ А

405

усменом. Према том и јелинистички језик је у нечем језик на хартији; у њему има израза и обрта, ко.ји долазе једино у правим научним сиисима иа и ту само врло ретко. Дојољавање Теже иада друга једна ствар. Станање атичкога са осозаједничкога . . језика. бинама дрјтих наречЈа види се већ код атичке поЈезиЈе и код почетака атичке прозе. Додније је особито КсеноФОн, зато што је у својим најбољим годинама био далеко од отаџбине, обогатио или покварио своје атичко наречје свима могућним другим језичким благом што је иокупио на својим путовааима, а Платон је у списима из свога старачког доба показивао значајну накдоност ка појетском ил.и и јонском. Ова мешавина, и то специјадно са јонским, надази се сад оиет у заједничком атичком језику. Али она овде иде ван круга уметничких прозаичара па и код њих далеко ван области индивидуалних стилских особености. Овде јој је дубљи корен. Јонци су били први неатички Грци, који су на место свога наречја ставили атичко. Према безбројним аналогијама, које је открила новија наука о језику, такво узимање туђега наречја или језика готово неизбежно је везано за прилагођавање онога што је узето са оним што је од природе наслеђено. Јонци^ који су говорили или писали атички, хтели су до душе да говоре и пишу атички, али су, не хотећи, на ово ново преносили оно, што им је обично било од старога наречја. Они нису моглн изговорити ћ: због тога су га избацили и у новим заједничком језику, Другу боју добиле су поред гласова и речи. Са јонског гледишта измењена је и њина употреба, проширен њин број. У мањој мери су овим тенденцијама додирнути и облици. Неатичко у Са овим парцијелним појоњавањем нримили су заједјезику нички језик остали Грци и варвари. То се опажа чак и код речи, које су од Грка нама дошле преко Гимљана. Природно је, што су Грци, који су говорили дорски или јонски или други неки дијалекат, примивши заједнички језик уносили у њ опет особине тога наречја. На послетку су у устима варвара наступиле свакојаке измене. Одетупања у Жив саобраћај у самом јелинистичком свету донео је заједничком ' језнку. собом, да су, као некад јонизми, и ови други локални утицаји, било грчке било варварске природе по наречју, ностали заједничко добро у појединим речима. Увек је свакојако она основа у језику, која није била заједничка, поглавито на самом месту показивала свој утицај и одређивала боју новим дијалектима, у које се по некој природној потреби морао диФеренцовати заједнички језик, раширен но тако пространој области. Овде су се створиди ирви замеци за средњогрчке и новогрчке дијалекте. И још у другом правцу нису били подједнако на цео заједнички језик расирострти како ови сад споменути утицаји тако и уоиште све оне особености, које од атичкога одвајаху заједнички језик. Овај се делио на врло различне облике према образовању