Prosvetni glasnik

НАУКА И НАСТАВА

6о5

•своје дете изгубио, беше син Адхорстов. Овај, дакде, није ни знао да је од морских тадаса спасао своје рођено унуче. Сдтчај је хтео да тако •буде, па је тако и било! Намера је преводночева овде би.га, као што сам у предговору ових својих Забава каже, да ,мало узгред иокаасе, како би од прилике .ваљадо, диадоге и разговоре управо србски писати". Да ди је одиста за „србски театер" требадо баш оваке диадоге и разговоре писати, то је ствар о којој би се дало ошнирније говорити. Стејић је у свомо ФилозоФирању и сувише ситничарио, те је поједине •ствари посве опширно разгдабао и објашњавао, чак и онда када није било потребно на томе се много задржавати, иди када је се све то могдо казати само у неколико речи. Он јс ишао до ситница и онде где се много штошта само ио себи разуме. Сваку приповетку, роман иди позоришну игру, хтео је да сведе на чисто морадисање, на упутства како људи треба да вргае своје дужности према себи, према другима и према држави. Износећи та своја морална начеда и друштвсне назоре, циљ му је свагда био усавршавање душе и разума својих чптадаца. Перо мујеретко кад издазило изван тих граница, и изван тога кадуиа. Тако у причици ,Ахмет Метхемир н његов син Абдада" од А. &. Ме188пег'а, која је преведена у истнм Забавама, не може се ништа друго наћи до сува склопљена придика, коју отац даје своме сину, кад овај стаје на снагу и кад се креће на нут своме стрицу стамболскоме паши. Ту је поука о богатству и сиромаштву, ојарости, о вери, •о женама, и сдичним предметима са којима се свакога дана у жнвоту ^ретамо. Пначе, других каквих занимљивијих и забавнијих ствари, не може се у њој наћи. Па ни прерађена прииоветка „СтеФан Краљевић", нема у себи ничега особитог. Збрка имена, час немачких час срнских, учинила је више смешном него озбиљном за „морално изображеније мдадежи". Писац јој је заборављени бечки „списатељ" Вајгл, кога је тешко наћн и у најдебљим биограФеким лексиконима. У једној напомени испод текста, Стејић веди да је грађу за ову прииоветку нашао у неком бечком забавнику (од исте 1836 год.), и по њему је причу сам слободно и „обширније" израдио, а не каже који је то забавник, и како се зове тај „Г. Вајгд" који је у његовим Забавама могао наћи гостнопримства. За прииоветку „Пултава" такође ништа више није казао, до само толико да је из „Комета од 1831 год. преведена". Да ди је тај Комет био каки немачки иди руски дист, или каки забавник (адманах), о томе се у Забавама ништа не помиње. Судећи по именима у приповеци, и по грађи, која је узета из рускога живота, могдо би се закључити да је то био неки руски забавник, часоиис иди новине. Пета књига Забава с бедетристичким преводима, најмршавија је. Али је избор донекде бољи него у претходним свескама. Тако у њој 43*