Prosvetni glasnik

592

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

смисла, не значе ништа. Као што су слова атоми ума људског, тако су и људи атоми друштва и историје. Као што је појам атома у фидософији доцнији, као што је Фонетичко писање додније, тако је и друштвени атомизам доцнији,... 21. Историја се разликује од других наука што у историји сви појави и све маниФестације живота људског и ума — народи и друштва, векови, доба, религије и ФилосоФије, науке и идеје — губе своју самостадност и постају само дедови једне огромне цедине. 22. Еао што је прва Фаза сваке науке дескрипција и кдасиФикација ствари по њиховим спољним особинама и раздикама, тако је и историја прво дескриитивна; геограФија је прва Фаза њена, изучавајући појаве и ствари историје у простору, изучавајући спољност живота човекова. Не само што је геограФија прва Фаза историје, него је она и први основ њен, као што је спољна природа прво одређивала све кретање човеково у простору, као што је спољна природа први основ и усдов цивилизације човекове и његовог историјског живота. И данас још човечанство није достигло крајње границе свог ширења у простору, још екстензивно није савршено, још физички није зрело. Још траје геограФски период историЈе, где спољне снаге, простор, локалностјош јако утичу на све социјалне и историјске односе људи; до данас се човечанство само ширило, кретало у простору, са малом историјском дубином. 23. Као што човека прво крећу спољни постреци, Физичке снаге и потребе и слепи нагони, па га тек доцније крећу идеје, које долазе из унутрашње дубине историјског живота, тако у првим временима човековог историјског живота делују прво спољне, природне преггоне напретка тек доцније настају унутрашње препоне, у самом друштву људском, као што су првобитни постреци сваке цивилизације чисто спољни, природни: положај и плодност земљишта и клима, а тек доцније са већом историјском дубином настају и унутрашњи, дубљи постреци цивилизације. Тако је у почетку историје и човекова борба за услове живота управљена скроз напоље; то је била борба противу мора и река, противу брегова и шума, противу биља и животиња, противу хладноће и топлоте. Већ доцније та се борба преноси унутра, на човека, настаје борба човека с човеком, борба човекова постаје све унутрашњија; постаје сукцесивно борба раса, племена и народа једних противу других, борба идеја и појмова, борба хуманог и животињског.