Prosvetni glasnik

594

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

своје о природи, своје заблуде о љој, па после своје заблуде о себи. Тако .је прво одобрена геоцентричка заблуда, забдуда човекова о природи, па је тек много доцније оборена заблуда човека о човеку, антропоцентричка заблуда. Прво је земља скинута са свога превладног, неприродног положаја и постала само једандео једног великог организма, па је после скинут човек с таког истог положаја и од богом изабраног створа постао само најпрогресивнија те највиша животиња. 27. Тек на вишем доцнијем ступњу духа, код зрелих доцнијих народа, посматрање са природе, са спољњега света силази на посматрање човекова живота. Тек кад је изучавање објективног света кад су природне науке достигле известан висок ступањ, могла је настати наука о човеку, субјекту природе и историја човечанства као најшира наука о човеку може се јавити као наука тек онда кад јој природне науке спреме земљиштеи материјал, кад се човечанство као субјекат ослободи потпуно сво.је пасивности према спољњем свету и тако историја све више заузима онај однос према природним наукама који има субјекат према објекту. И у томе је једна од главних разлика историје човека од природних наука; оно што је свима природним наукама субјекат, историји је објекат. У свима природним наукама човеков ум јесте субјекат, природа му је објекат а историји је главни објекат ум људски у времену; по томе научна историја човечанства и ума његова јесте највиша, најужа и последња тачка до које се ум људски попети може, јер само у историји ум човеков као највиши субјекат, постаје сам себи објекат. 28. Еао што зрео ум људски силази са посмарања и изучавања природе на изучавање човечанства, тако и све зрелији историјски ум човеков силази са висина историјског живота човековог у дубине његове. Као што су култура и цивилизација људска ишле у путу свом по земљи оним истим редом којим и сунце загрева и осветљује земљу, тако и светлост свести никад не осветљује од један пут све предсгаве и све делове друштва, као ни сунце сва места на земљи. Као што сунце обасјава прво врхове земљнне и са њих светлост силази после у долине и равнице, тако и светлост свести људске обаејава прво највшне врхове ума људског. Свака нова идеја осветљује прво висине разума и свести, па се после спушта у дубине душе, живота и друштва. Као што се прва земља Формисала и груписала око високих планина, које су се прво уздигле из воде те као што континенти воде порекло од планина, тако и сва мишљења, све велике социјалие идеје, које крећу масе друштва, воде порекло од појединих узвишених умова, у којима