Prosvetni glasnik

628

ИРОСВЕТНИ глдсник

помажу оне дажну редигиозност иди су равнодушне према свакој религији и не потпомажу религијску наставу у школи; врло често родитељска кућа храпавом руком сруши све за неколико секунада, што школа створи недељама и месецима усрдним радом. Шта треба чинити, да се зло поправи? Понеки саветују овако: пошто кућа у погледу морално религијског васпитања често не испуњава сво.ју дужност тако, да детету које полази у школу, не достају сва она искуства, која су за школску религијску наставу безусловно потребна, то онда мора школа да замени дом родитељски, она мора да предузима задатак дома родитељског и у срцу детињем да развије прве клице религијског живота. Ми пак од своје стране мислимо, да се овим путем не може поћи, а баш с тога не, што је наше мишљеае, да у васпитању у опште, а нарочито у религијском васпитању има таквих задатака, који се само у родитељској кући могу решити. Постоји ли, дакле, у религијском погледу занемареност од стране куће, онда се то мора гласно и пред целим светом казати, породици морају позвани органи силно скренути пажњу на повреде њене дужности. Од ког и како да се ово учини, о томе ми овде нећемо даље говорити, нас интересује само шта школа има да чини у том погледу. У давању одговора на то, како школа може да придобије родитељску кућу за своју службу, морамо пре свега уклонити с пута једно лажно схватање о држању учитеља, које се може десити не само у кругу лајика, већ и међу самим друговима. Понеки људи мисле, да је учитељ већ испунио своју дужност, ако је свој час одржао према звонцету. Они у њему не виде ништа друго до обављача часова, који на мање или више вешт начин учи децу азбуци, један пута један, и неким реченицама из катихизиса поред граматике и читања. Учитељ основне школе тера своје мисли по бездушним радњама, које не могу задовољити ни једнога, ма и у неколико образованог човека. Ко овако гледиште има о садашњем учитељу и после доказивања духовитих људи да није тако, ово је опет случај, та.ј може своја опажања и своје мишљење подврћи испитивању. Сви противници учитељског стања кажу: учитељ је од данас прави и истинити народни васпитач, он има одмах свој позив тачно да схвати и да га са одушевљењем ради, он није више само дечји учитељ, те да ограничава своју наставу према звонцету на четири зида своје учионице, већ је у исто време и народни учитељ. Учитељ народне школе је, како садашњи односи показују, понајвише из народа изишао, он својим додиривањем са народом познаје њихова гледишта, његову науку не ускраћују даље погрешке и будалаштине, а ни одлике нашег народног живота. После свега тога он је, дакле, позват зато, да ради не само наставно, већ и духовно у својој школској општини. А његова духовна радљивост мора се на то простирати, да заблуде, које с погледом на телесно и духовно ва-