Prosvetni glasnik

314

ПР0СВЕ1НИ ГДАСНИК

5, Јерусалимау 7, Цариграду 19, Милану 5, Мексику 1, Риги 4, свега 135 ученика. А 24 ученика добила су сведочанство о испиту зрелости. и то у Антверпену (реалка) 12, Брислу (реална гимназија) 3 и Царпграду (реалка) 5. На испитима су били изасланици царевински. [Мопа1 ;8сћг. Ј. ћ. 8сћ.] у * Два необична сдучаја „дечјега дагања". — У „21;бсћ<;. 1 рас1. Рзусћо1о§1е и ехрепт. РаЛадодхк' - (св. 4., стр. 245—247) саопштио је Др. Херман Гец ово. 1. Једнога понедељнпка, у јутру у 8 часова, замолила ме је ученица Пл., да може пћи лекару због јаких болова у гуши. После једнога часа отишла је истом лекару због превијања ране на нози Шл., једна ученица од 13 година. Сутра дан послаше ми родитељи прве ученице лекарско уверење, да она за неко време не може долазити у школу. За време црвога одмора јавп ми се она друга ученица и рече: „Пл., је јуче онерисана. Лекар јој је једним узаним ножем пресекао врат споља и узаним клештима извадио округло парченце меса". Кад сам је запитао. откуда она то тако тачно зна, одговорила је, не размишљајући се: „Ја сам морала држати Пл., Она је јако викала и није била мирна". При том је гледала тако пријатељски и отворено, да нисам посумњао у истинитост њених речи. Али кад је Пл. дошла у школу, рече: „Мене нпсу секли, морала сам да испирам гушу п да мећем облоге". Она друга ученица, Шл., начинпла је зачуђено лице. А кад сам јој рекао: „П° Ј1ИСЛИ се мало; можда си ти то све тако само замишљала", она се размисли подуж.е, и рече, докле нестајаше запетости на њену лицу и поглед јој се засветли: „Ах јесте, ја сам то само мислила". И какав је основ пмало то Фантастично причање те ученпце? Мати јој је рекла после подне: „Елза, овде је била Пл. и донела је једно писмо, да га понесеш у јутру твоме учитељу. Она је плакала; вероватно су је секли". Како она није била свесна тога, да је лагала, ја сам је поучио у место да је казним за лаж. Као што показују опажања у школи, за неку децу кадкад још н у доцнијим годинама важи реч Жан Пола: „У првих нет година деца пе кажу ни истиннту реч ни лажљиву, већ опа говоре само". 2. Елза Р.. трећа ученица у разреду, од 12'/ 2 година, општи успех одличан, врло савесна ученица, јавља се једне суботе после великог одмора и каже: „Украдена ми је мало пре моја кутија за пера, која је била врло скуиецена". Ја одговорим: „То није могућно. Ја сам сам пазио у ходнику и знам тачно, да нико није улазио у разред", Е. Р. остаде прп свом тврђењу. Деца су морала изаћи из клупа, и ја сам најтачније прегледао све торбице и све клупе. Кутије нема. „Кутија је код куће. донеси је!" рекох јој то. Оиа у сузама одговори: „Ја сам после првога часа извадила држаљу за пера. Ако без кутије одем кући, добићу добре батине". „Донеси је!" Тада се јавише осам других ученпца: „И ми смо виделе, да је Е. Р. после првога часа узела држаљу из кутије". Оне су биле међу најинтелигентнијпм и најпоузданијим ученицима у разреду. Инак ја натерам Е. Р., да иде кући. После четврт часа зачу се бојажљиво куцање и Е. Р. уђе збуњено на врата са кутијом у руци. Свуда зачуђена лица само у мене не. Решење: Вађење држаље из кутије било је опажено прошлога дана после првога часа. /•