Prosvetni glasnik

ШКОЛСКО КРЕТАЊЕ

725

кућу, а које је упућепо на улицу, не може да има родитеља васиихача у толикој мери. А то је главно у кући. Али, када се не постиже онда се мора помоћи. Морамо се организовати, морамо створити акционарско другатво које неће сећп материјалне купоне него моралне куионе. Та организација треба да буде Васпитачка Задруга. Да на гласим ово: деца не играју само у комшијској башти, она су бачена, као и родитељи, на улицу и у комплициране прилике. Треба створити прплике да се развију лепе жеље. А у какве прилике ми стављамо децу? Ево, данас, шаљемо децу у биоскопе. А какви су програми? Организација би имала да води о томе рачуна. Школска калија се, међутим, затвара после предавања. у кући има пуно ствари које децу не занимају и онда одлазе у биосконе... Треба ону тачку о излетима и путевима раширити, треба деци наћи места. Не можемо им говорити: нпје вам после подне место у школи, није код куће!... Да номенем само да ова Задруга не сме да остане усамљена. Деца су из разних школа, она се мешају. И, ако се ради само у једно.ј школи неће бити успеха. Треба радити заједно. Мора се дати централна организацпја у коју ће угазихп сви чланови појединих школа, нредставннци Женског Савеза и један члан полиције. Само таква централна организација може дати стварних резултата. Г. Др. Никола Петрови&, директор у лензији. — Био лам на свима конФеренцпјама ПроФесорског Друштва и оно је донело резолуције. Ми смо у доба резолуција, састанемо се, донесемо резолуције, пдемо кући, задовољавамо се резолуцијама п мислимо да смо све учинили. Хвала г. дпректору Треће Гимназије и наставницима, који нису остали само на резолуцијама. Трећа Београдска Гимназија са својим директором хоће да се ухвати у коштац са непрпјатељем п да отпочне позптиван рад. Београд има једно друштво које је штетно по младеж. Године 1902 било је у Београду 72 мангупа, 1911 године има их преко 400 од којих су 30 девојке. Деца систематскп падају на нпже и хвала Трећој Гимназији што је прва рекла: доста! Краљевина Пруска има 42.000 мангупа, али има новаца, има нарочите заводе где их склања. Беч пма 60.000 мангупа, али има завод од 4,000.000 круна за њпхову поправку. Време је да п ми поправимо све то. Само, да ли је Трећа Гимназија размислила колики је терет узела на себе? Је ли то право да она ради за све нас? У другом свету тако не иде. На пример, 1) тачка дошла је из Амерпке. Тамо има извесних људи које општина плаћа, који иду за децом, пазе на њих. Први пух опомену децу, други пух јаве родитељима, трећи пут одводе децу у засебну школу. Дете није осуђепо. Родитељи се само известе да нису добро васиитали своје дете п сад морају платити да се дете у заводу васпитава... Ко може прахити своје дете по улици? Ја не могу. Треба, онда, поздравити овакву идеју, али нитп је ми родитељи можемо, нити је наставници могу извршити и онда — нова идеја. Нека се оснује Васпитачка Задруга, али како ће она вршитп своје задатке? За то треба средстава, Трећа Београдска Гимназија их нема, п онда мора помоћи држава, а тако исто и општина. Бојим се само да се у посао не уђе без много студије. Два мангупа нокваре разред од 60 ученпка. Треба, дакле, чинити одабирање, треба имати завод школу, где ће се послатп мангупи. Француска има ђенерале ко.ји су посталп од мангуна. У десетој години он је био мангуп и из тога доба стоји његова слика, у четрдесет осмо.ј постао је ђенерал н из тога доба постоји његова слика... Још један предлог: зар не бисмо могли увући и децу за суђење дечијих крпвица? Децу треба себи привући, и да ли је потребно