Prosvetni glasnik

726

11Р0СВЕТНИ ГЛАСНИК

у пзвесне тачке увући и њих, у свечаности, на принер. Деце из VII п VIII разреда има врло добре п могу учпнити доста. При суђењу је добро да буду и деца. У Америцп су гимназије мале републике и деца суделују у школским пословима и у 16 или 17 годпни постају мали грађани. Васнитачкој Задрузп дао бих на душу и умереност. Треба децу навикавати да се одричу личних уживања. Мп волпмо да извршимо све своје жеље, а то није добро. Затим, ми се не волимо. Дружељубља код нас нема. Ми стари изделили смо се у четири партије, п кољемо се као жути мрави. Нека тако буде са нама, али нашу децу навикните да се јако воле, да осећај узајамне помоћи код њих буде велики. Потребно је да тај вишп осећај дружељубља усадимо у срж наше деце. Само се сложним радом може све учинити, а то захтева и наш национални задатак. Овај покрет који је учинила Трећа Гимназија значајан је. она је прва од резолуција пришла раду и зато јој хвала! Г. Сава Маринковић, инспектор Министарства Правде. — Као родитељ бавио сам се много васпитањем, а био сам учитељ и проФесор па ииек ми је тешко да одговорим: шта је васпитање. И ако сам правник читао сам много педагогика, бавио се много тиме и дошао до резултата да је то — утопија. Још Жан Жак Русо је рекао: кућа, школа п друштво. Да ли школа чини у том погледу много? Школа даје резултате у иогледу науке, али у васпитачком погледу мало чпни. Проблеми васпитања су тешки за решавање и вековима се решавају. Али, сетимо се да је стари српскп дом боље васинтавао. Он је знао у ком правцу ваља васпитавати дете. Пре сто година имали смо већих каразатера, јер су тада васпитавале старе српске задруге. Данашња кућа је незгодна за васпитање. Штаје узрок да кућа не може да васпита? Рећи ћу вам само неколико ствари о себи. Ја еам разочаран у васпитању своје деце. Ја сам им говорио да буду искренп и да не лажу, али сам изишао побеђен. Ево како. Ја сам радио, али је далеко већи утицај био друштванца и журналистике него куће. Родител> утиче, али су јачи спољни утицаји, утицај улице, а нарочито оног друштванца... Налазимда треба да се оснује ова Задруга, али прво да знамо шта јој је циљ: у ком правцу да их васпитавамо. Ја сам свога сина, ученика V разреда гимназије, унутио у Резбарску Школу. Он је тамо радио за време распуста, заволео тај рад и сада — немам сина. Он је отишао у свет и — раднпк је, резбар. Хтео сам само да дам очигледан пример о васиитању деце. Ја и жена смо много училн и читали. па смо разочарани. Дом није довољан, ма колико да су родитељи вољни да добро васиитају своју децу. Треба друштво, дом п школу довести у склад. Г. Хенрих Лилер. — Колегија је свесна тешкоћа које је узела на себе ири остварењу овог важног задатка. Пре свега, да захвалим у своје нме и своје колегпје свима што су овде дошли и предговорницпма. који су изнели доста мишљења. Ми зпамо да је задатак тежак, али модеран човек не сме статн п ми тражимо од вас, драгп родитељи, да нам помогнете, да нам јавите све што впдите код ваше деце па да их ноправимо не казном нећ саветпма. Оио што је рекао Г. Пећанац обухваћено је, ми тражимо игралиште како би се могло деци и по подне испупити... Ја верујем да ће ■се у Београду створити лига Васпитачких Задруга ислажем се са Г. Јовановићем. На напоменама Г. Петровића ја сам захвалан, али ипак, ми ћемо нокушати колико мп можемо учинитп и мислимо да ћемо на овај пачин заједно са родитељима створити какав нарочити завод. Јесте ли само уверени да би ова Задруга нмала могућности да бар мало поправи данашње