Prosvetni glasnik

54*

НАСТАВА И КУЛТУРА

821

научинх средстава оснм „Српских Новнна" и „Просветног Гласника", били смо дубоко изненађеии истинитошћу његових излагања, од којих смо многа, еваки од нас, сами на себн осетили, у овом или оном облику. Поражавала нас је тачност љегових опсервација. „ ; д куда свс то томе човеку?" питалн су се многи од нас. в Љубав ирема наставничкоме аозиву, она велина, освештана љубав, која ствара и иодцже из ничега ", — то је за мене био одговор на сва та питања. — Не знам како је вама, госиодо колеге, рече стари чика 'Бока, али 1ПТО се мене тиче, рећи ћу вам, да сам, у вечерашњем нашем разговору, ирочитао много сграна из својега властитог наставничког живота. И сумњам да он и код вас није изазвао оно велико, духовно задовољство, које сам ја вечерас осетио. И, ма да је взК скоро једанаест часова, те би, замоје годинс, бн.10 оотребно да сам већ у кревету, баш бих желео да вас и ја „пригњавим" — ту се чича Ђока доброкудно осмехну, — и да вам испричам п једну сличну еиизоду из својега наставничког живота. — Тешко томе, ко нама проФесорима падне шака!.... упаде у реч директор, који је и покрепуо нитање о држању наставника према ђацима. Кога се ми дочепамо, тај слободно нек се пише у покојне!... Не остаје му пишта друго, него, или да нам се преда с пуном резигнацијом, или да скаче са бедема у Саву!... Громски смех пропрати ту пошалицу директорову. — По мојем „сусту", боље би било да мало запевамо, ргаио, р1агттпо, а и онако свет се ио Калемегдану проредио, те ие би било протеста ни с које- страие. Али је чика Ђока тако добар „причало" (Ту се чика Ђока доброћудио осмехну, приирети претом директору, -и добаци му : „Бајаги си ми ти бољи" !...), да ја повлачпм свој предлог о певању, савијам врат пред неумољивом судбином, и нредлажем да чујемо чика ТЈоку.... — Чујмо чика Ђоку, заграјаше сви у глас. — Било је то, отпоче чика г Бока, пре својих дваестак година. Ваш данашњи „чика Ђока" бпо је тада у пуној снази живо1а, око триестак година. Предавао је Француски језик у вишој гннназији. Како, за давање пнсмених задатака ученицима, није било друге књиге до Анове Француске читапке, морао сам пз ње и даватн задатке ученицима. Обично сам им давао да сами преведу, уз приномоћ речника, комаде, које ћемо, после 2— 3 месеца преводпти у школи, на часу. Хтео сам тим задацима да огледам код ученика знање изучених глаголских облика, и њихову умешност у раду са речником. Елем, кад сам дао такав један задатак, са свим случајно, смео сам с ума да у разреду има један ионовац, који, од прошле године, има тачпо изваћене речи, са значењима употребљенпм у томе комаду, те ће за њега израда задатка бити лакша ствар, него за све остале. Кад сам на свршетку часа, покупио задатке и пошао из разреда, један ученик изађе за мном, и, као са неком злурадошћу, рече мп: — Молим, госнодине, Настас Цолић има речи од лањске године, па израдио задатак.,.., У мал' се не згранух, али се ипак савладах: — Одлази!... рекох достављачу оштро. Сутра дан, кад сам враћао ђацнма прегледане и понрављене задатке, рекао сам им ово: — Инсам задовољан вашом израдом јучерашњега задатка. Већина од вас, служећи се речником, узимала је прво значгње из речника, које је одиста најчешће и најобичније, али поред кога има још и маса других,