Prosvetni glasnik

74*

ПРИКАЗИ И ОЦЕНЕ

1125

ћ њену саи радњу остављао на страиу... Може бпти да хо иравило није досдедно ироведено, на прилику што се тиче Босне у почетку XIV века, кад је воме управљао Павао, брибурски бан, али је онамо ииак изби.јала јача тежња државне самосталности. Има случајева где ме је одлучивало и то што се дотични владалац, по каквом било разлогу, сам називао краљем српским или истицао своје владалачке иретенсије на сриску државу, што је често случај баш код босаиских владалаца". Ипак није у зборник унесен статут града Скрадина, и ако га је цар Сте®ан држао неко време. Исто тако нису унесене ни стварц приватнога саоразума, чије тачке „нису законодавне природе" и ако има и таких споменика. Није унесеп пи статут острва Мљета, јер се не види да ј« ссоменик из доба када је Мљет био лод сриском влашћу. Само се собом разуме да аутономно законодавство града Дубровника није могло ући у овај зборник стога што Дубровник нпје стајао нод непосредном влашћу сриских владалаца. Оно што се тицало Дубровчана на I земљишту ираве сриске државе и што је зависило и од воље српских владалаца друкчије је природе н то јо обухватила ова књига. Још су изостављени и документи за које је утврђено да су неистинити, као што је повеља краља Милутина о адрфатпма или повеља-писмо краља Радослава од 1250 године! Друга је ствар у овоме : Није састављач зборника унео у њ само оно што се разуме нод закоником и законском наредбом у ужем смислу. Он је и из старнх биограФија и нз писама извлачио све оно што се може сматрати као законски текст пли закопска наредба. Супротно томе — он је из онога што се до сада обичпо сматрало законом изостављао сву уобичајену Фразеологију. Тако је успео да непотребни багаж остави на страну, а изнео је „читаве законико из споменика који су били штампани као писма". Тим се — вели — јасно ноказало да су ти споменици у истини законици који су давали права илп налагали дужности и изрицали казне за оне који их ие би иосматрали. А старо их је време као законнке и -сматрало". Што се тиче критнке текста, треба, нри читању овога зборника, имати на уму ову изјаву његова издавача: „Пошто је мој посао имао да послужи познавању нашега средњевековног живота, његових обичаја и његових права, пошто ја својом књигом нисам имао да се обзирем ни на захтеве археологије ни Филологије, употребио сам све што сам могао, да ннтерпункцијом, обичним упрошћавањем, редакцијом, снољним, без и најмањег мешања у сачуваноме и изданом тексту, правонисним незначајним олакшицама нримакнем текст сувременом читаоцу и олакшам му употребу књнге". 0 уједначавању правописа и о осталим ситним изменама у писању издавач је на XII стр. предговора дао рачуна, и он му се мора одобрити. Текст је свагда на језику на коме се познаје. Само су изводи из текстова где нема ориђинала испричани данашњим језиком. „Поређењем разних пнсама, ловеља и преписа једних с другнма више пута се ухватила ногрешна хронологија у дотичном издању. Погрешна се хронологија с издањима довела и по старијем знању наше историје. Сви су ти случајеви у нашим изводпма обележенп тачнијом хронологијом, по данашњем знању, н то је свуда означено". Укратко: издање впје налеограФско, старинарско, али није практично и потпуно критичко. Оно је онако какво је српска наука очекивала. Ова огромна количина грађе има и са свим нових прилога. На седамдесет и два прилога, који или нису до сада били штампани или су објављивани не с ориђинала, изпоси нам овај нови зборник. И то је нова препорука за њ.