Prosvetni glasnik

40

ПРОСВЕТНИ Г.1АСНИК

ученичку, онда ова не може бити у живахном покрету, она је задржана и узета, и учениди, немајући воље за рад, или раде под морање и.ш се и сасвим одричу рада. Чињеница је, да често баш они учитељи, који у школи најмање раде, стављају претеран<з захтеве на рад ученички, као да ови својим радом треба да накнаде и оно, што су пронустиди учитељи. Али „свп су заповедници приморани, да своје заповести удесе према способности за послушност, коју могу ишчекивати" (Хефдинг), од тога ни настава не чини изретак. Задуд је дакле тражити, што се не може ишчекивати, а грех је за ово употребљавати и нринудна средства. Нажалост о овоме још никако нису довољно свесни сви учитељи. Сваки задатак треба да је дакле примерен снази ученичкој, да је развија и отвара вољу за даљи рад. Да би се ово постигло, није доста, да се од реда, што бидо зада, само да се ученицима „зада посда". Развијати ученичке снаге не значи не штедети их и без прекида их држати у запетости. Задатак, бидо да је у понављању и примени наученога градива, бидо да је у учењу наизуст, увек треба да је одабран, и то одабран тако, да потпомогне и Формадно и материјално образовање ученичко. Какав би н. пр. задатак био, да се напишу некодико иуга бројеви од 1—1000. иди да се препишу три стране из једнога уџбеника? Задатак треба да је јасан и одређен, како ученик никада не би био у недоумици, у чему се управо састоји, те да научи једно, кад је учитељ мисдио, да је задао друго. Од једнога и истог тексга н. пр. могу се веома раздичите страие тражити, и ученик треба увек да зна, с којо стране да му приступи, и шта се свс ишчекује од њега, да учини с тим текстом. Ади што се једном зада, томе треба придати и пуну важност, и све што се задало, у пуној мери и тражити од ученика. Има учитеља, који олако и површно задају, па се олако и површно и уверавају о раду ученичком, — ово је у толикој мери кобно по наставу, да је онда бољи и никакав рад од такога рада. Учитељ мора знати, да се и самосталност у раду постенено тече, и да се она не може задобити одједном. Осим на оно, што је већ унанред речено, учитељ мора пазити и на то, да да ученику у свим нравцима упуства за рад. Та упуства отпочињу од служења уџбеницима и помоћним књигама (нарочито речницима), од времена писмених вежбања и писменога нрипремања (пренарације), обухватају и доба за учење и начин учења, на иду све до састављања нлана за самосталне нисмене радње. Кад ученик нотанко зна из чега и како треба да се спреми, онда ће ретко кад потегнути за забрањеним средсгвима, ретко ће му кад бити потребна туђа помоћ, неће дакле имати потребе „да оре с воловима туђим" или и украденим. Главно је ту, да ученик иикад не стоји пред задатком, не знајући шта ће с њим, јер пружа