Prosvetni glasnik

СЛУЖВЕНИ ДЕО

4&

га подели на онолико група, колико има оцена, најнижа би група добила најгору оцену, па, тако даље редом 1 , четврти сматра и оцену као награду и казну, и т. д. Али на срећу цшб наставе није иснитивање ради оцењиван.а, ово може штавише сасвим померити, па и упропастити наставни циљ. „Педагог треба увек да мисли на то, да је контрола само подређено помоћно средство, како би се унапредио и одредио целокупни развој учеников, и да утврђивање судова [оцена] никада није смер само само собом, па ни смер његова рада" (Л.еман). Други је један практичан педагог отворено рекао, да је вечито испитивање смрт наставе (Л.ос), захтев је модерне педагогије „испитивање без оцењивања", и.ги управо питања без оцењивања, како би се пажња ученичка и опет одвела на предмете, како би наставом била пробуђена заинтересованост за ове, а одведено од оцена, јер ове су управо „њезина смрт". Где је сав рад управљен на оцене, или где се овима даје претежно значење, ту учење престаје бити средство, а испити и оцене смер, и онда је сва образовна вредност наставина изгубљена. Али ако се настава буде непрестано утврђивала у слободном, заједничком раду учитеља и ученика, ако испитивање буде што више служило за увежбавање и примењивање наставнога градива, оцењивање ће и само. собом доћи, и то као природна последица, као зрели плод. И то ће оцењивање бити и једино правилно, јер ће учитељ у непрекидном раду с ученицима, који је спојен са сталним посматрањем ученика и утицања наставнога градива на њих, најбоље моћи оценити, како они схватају и знају читав предмет, и неће се у своме суду ограничавати на поједине одељке и на случај, који сад тако велику улогу игра у оцењивању, или на спољашње резултате, који не извиру из сталоженога. унутарњег стања ученикова. Тим је остављено времена и ученику, да се довољно развије и да знање иостепено и самосвојно израшћује у њему и хвата везе на разним странама, и учитељу, да у довољнбј мери прати тај развој и то израшћивање. Ученици ће опет стално радити, нестаће потребе, да рачунају, кад могу бити „прозвани", и тако неће бити више ни „лекцијаша", — учиће се и знаће се предмет, а не лекције. Ученици неће тада разликовати ни „прозивање" и „питање с места" или „из клупе", и неће разбирати о томе, како се и колико шта „рачуна" или „не рачуна", него ће сазнати, да треба да раде и да уче, да би знали и умели. Тим ће се стати на пут и „лову на 1 Ово се схватање сасвим озбиљно бранидо у нашим школама, и то с позивом на закон, који је токорсе тим, што је одредио иет оцена и свима дао подједнаку вредност, одредио и то, да све учениве у сваком разреду треба поделити на пех група. Према том схватању, које се ни једним стварним раздогом не да бранити, у разреду, у коме је 40 ученика, требало би осам ученика да добије оцену рђаву, осам слабу и т. д. редом.