Prosvetni glasnik

46

оцене* и заинтересованоет за наетаву стадно одржати, а у настави .знање и умење учениково, његова заинтересованост за стпар јесте и оетаје најважније" (Мартинак). Средњој се школи замера, да не даје, што се ишчекује од ње; то јој замера пшола, која прима њезине ученике (университет), то јо.ј замерају посматрачи јавнога живота, износећи како самоуци или незадовољници средњом шкодом и сдаби ученици њезини касније у животу више вреде него ди одлични (Оствадд и други). Укодико ,је истине у тим замеркама, раздог је. што је бар унеколико тако, можебити баш у исиитивању и оцењивању. Средња шкода навикава и сувише своје ученике, да раде под непрекидном контродом, под непрекидним притиеком, и пошто довољно не изазива заинтерееованост и не подстиче на радњу из вдаститих мотива, то касније радна снага ученикова (ако није већ и исцрпена, што такође бива не ретко) осдаби и губи еластичноет. Ученици улазе у живот без притиска, који их епоља гони, без заинтересованости, која би их изнутра гоиила, и губе емисао за сваки озбиљан рад. Рад у шкоди треба да буде према томе без оцењивапа, а оцене да се дају у законом одређеном року према општем утиску, који ученик чини на учитеља. Задобивање тога општег утиска није тешко, када учитељ ради заједнички с ученицима, ок му се чеето и сам намеће, крво за оне, које све или доста знају, затим за оне, који ништа не знају иди сдабо знају, и тим су већ подељени ученици у три групе, од којих је средња у нормалним придикама највећа. Ако би му теже иадало, да и за „ведику средину" дође до што тачнијих оцена, може у току одсека и бедежити своје судове о ученицима и у даљем се раду уверавати о томе, да ли их ученици потврђују. Ученици не треба ништа да знају о томе, за њих оцене треба да постоје само онда, када им се да уверење или сведочанство у руке, а нарочито им се не сме никако и никада говорити о испитивању ради оцењивања но увек само просто радити с њима. Природна ће последица овакога рада бити, да ће се оцене „ностепено, историјски развити", и ведикојезло, ако учитељ истом при крају одсека на брзу руку или на јуриш нрибира оцене и Оаца их од ока у каталог. Пошто сви учитељи немају исти еуд о ученику, и пошто њихови судови могу бити веома различити, често и опречни, потребно је, да се у разредном већу изгдаде субјективни моменти иди случајна опажања. Овај ће задатак разреднога већа бити знатно олакшан, ако су заједничким саветовањем у њему већ задобивени једнаки погледи за оцењивање ученика и за процењивање њихове вредности уонште. Али ако се у разредном већу мора радити у томе правцу, да се опречности у судовима изравнају, оно није за то ту, да без нарочито оправданога раздога самовласно мења оцену учитељеву: учитељ је за своју оцену одговоран, он мора носити