Prosvetni glasnik

СЛУЖБЕНИ ДЕО

47

потпуну одговорност за њу, те стога нити му се сме од разреднога већа чинити насиље, нити се он сме на разредно веће изговарати. Свест о овој личној одговорности биће^ и најбоље јемство за правичност у оцењивању. Учитељ тада неће мисдити, да је са својим судом тако дако готов и једном за свагда" и непрекидно ће пазити, да ли даљи рад с ученицима оверава његов суд о њима иди не. Нарочито најзначајнији предаз (између добре и слабе оцене) треба у свом раду тачно да одреди, и ученици несвесно да осећају, шта је „добро", а шта није. У крајњим оценама сваки учитељ треба дајевеома уздржљив, одлика треба. да буде заиста оно, што и значи (а она се ретко јавља!), иначе губи своју цену, као што и рђава оцена треба да је знак, да се од -ученика не може ништа више ишчекивати, — ни посде свих напора, које је учитељ удожио, да нешто од њега учини. Ако је пак учитељ уверен о добрим странама испитивања и ради оцењивања, ако мисди, да је оно нарочито потребно при понављању већих одељака, ако би општи утисак био за њега без тога неодређен и распдинут (а и стару ће навику тешко моћи напустити одједном), онда треба да се при таком испитивању и у ужем смисду држи оних норама, које важе за испитивање уопште (дакле и за испите разредне, приватне, течајне). Кад се испитивање ради оцењивања врши сред редовнога школског рада, најбоље је, ако се изводи тако, да ученик не осети, у ком смеру то бива. На осталим испитима треба испитивање да има што је могућно више облик слободнога разговора. Тако ће се ученик најбоље моћи осдободити узбуђења, што га испит обично доноси са собом, и учитељ ће моћи највише и извући из ученика, што и јесте главно при испитивању. Врло је погодно средство, да би се ученик охрабрно одмах у почетку, почети с дакшим питањима, па постепено прелазити на тежа. На испиту ученик треба да покаже, шта зна, и како уме применити своје знање, стога се учитељ не сме искључиво задржавати на оним партијама, за које је већ констатовано, да је знање учениково у њима дабаво иди недовољно. Учитељ се сме ограничити само на једну страну наставнога предмета, н. пр. само на декдинације или коњугације, у биологији само на класиФикацију итд. Увек треба ићи за тим, да се не испитују само гола Факта (у историји н. пр. само године и догађаји), не знање, које се лако да испитати (н. пр. деФИннције, Формуле, научена песма), но увек веза између појава и догађаја, што дубље разумевање њихово. С овим је у вези, да брзина у одговарању није увек знак темељнога знања и духовне свежине, и да .је тромост у одговарању често знак јачега прерађивања у себи и дубљега мишљења. Ако учитељу и не може бити попуштено, да сугерује или отпочиње одговоре (већ споменуте норме за питања и за одговоре вреде и у овим случајевима), ипак може предазним иди при-