Prosvetni glasnik
48
ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК
премним питањима иомоћи и овде ученику, да да што тачнији и што потпунији одговор. Ако је ученик спреман. моћи ће се тим користити и своје ће знаве исказати јасније, неспремном не могу ни она помоћи. За незнање се ученику подсмевати, и у подсмевање уносити чак и личне особине или социјадне пршшке ученикове, за које он није нимадо крив, недостојно је једнога учитеља. Али као што је дужност учитељу, да помогне ученика, који је радио и учио, и збиља нешто постигао, да буде и ту „бабица његовим мисдима" (Сократ), тако му је исто дужност, да силом не извлачи из онога знање и мисли, који није донео ништа са собом или тек врло мало. Ту се подразумева и механичко знање, без икаква разумевања, без могућности, да се што примени, па и површно знање, које се служи нагађањем и разним већ помињаним средствима. У оваким случајевима учитељ мора бити неумољив, он има у наставном циљу објективно мерило, кога се мора држати, и његова оцена не сме никада бити ФалзиФикат, а то ће бити увек, кад год јој с друге стране не буде одговарало одређено з.нање учениково. ГПкола има ту и сво.ју још јачу моралну дужност, која далеко засеже у живот и изван школе. Ако се она буде задовољавала недовољним и површним радом, ако буде допуштала разне умешности и нечиста средства, онда она сама навикава ученике на њих, и кад то једном прионе за ученика, оно га, врло често, прати кроз читав живот. У многим је државама уобичајено, да се уз оцене дају додаци, који садрже кратке хорактеристике ученикова рада (да ли се држи на једној мери, да ли се диже или опада, да ли је опадање постепено, нагло, ненадно и т. д.) и образложење дате му оцене. Уколико су додаци, који показују само неодлучност учитељеву и уз оцену стављају „прилично", „доста", „углавном", „скоро", без икакве вредности, јер ништа не казују и ни на што не упућу.ју,- утолико они могу бити моћан подстицај за ученике (нарочито пред иоследњим одсеком школским, дакле на крају претпоследњега) и у великој мери потпомоћи узајаман рад дома и школе. Врло је лако могућно, да је будућност у извештајима и у сведочанствима школским ових „додатака", — да ће оцене нестати, и да ће их заменити кратке характеристике ученика. „Овако би специализовање углед школин зацело уздигло; јер тиме би био дат доказ, с коликом тачношћу учитељ прати напретке и поступке својих ученика; таково би еведочанство осим тога више одговарало истини и стварности; и учитељ не би био приморан, да задржавајући моменте, којих оправданост мора признати, исказује и частупа суд, који је у многим, штавише у највише случајева само делимице онравдан" (Матијас). Због велике вредности оваких карактеристичких додатака, добро ће бити, да се и у нашим школама начине покушаји с њима. Они су