Prosvetni glasnik

СЛУЖВЕНИ ДЕО

55

Задади се ученички не могу читати, а да учитељ и нехотиде не ствара себи суд о њима. И на том суду треба учитељ и да се задржи, и укратко да га обележи, — оцена није потребна, јер она наводи ученике (често и учитеље), да мисле, као да се задаци задају ње радн. У том кратком суду треба да су истакнуте и добре и рђаве стране. Није добро, ако се учитељ задржи само на негативном суду, треба указивати и на добре стране, и тим их подстицати и развијати. Узимати у обзир треба дужину и тежину задатка, да ли је из непосреднога или из ранијег градива, да ли је учениково знање поуздано или није (ово се познаје по томе, да ли се ученик сам исправља на многим местима, или и на једном месту више пута). У почетку године суд треба да је блажи но касније, и прогреснја у оштрини треба да иде упоредо са све даљим напредовањем наставе, погрешке ранијих задатака не смеју се нонављати у каснијим, и за општи суд о ученику треба увек ови носледњи и да одлучују: ако су без погрешака, значи, да су све раније избегнуте и да је ученик градиво савладао; у таком случају раније се незнање не сме никако узимати у обзир. Поштеном, савесном труду треба одати признање и онда, кад је задатак слаб. Што пема неносредне везе са задатком, не спомињати, и не дати маха. никаквом субјективном расположењу, ничему. што би ученика вређало. а учитеља само понижавало. Суд мора 5ити у свему одмерен и умерен, његов је смер да, ученика, према приликама, задржава или подстиче. Ови судови, задобивени од писмених задатака (или и оцене, ако се учитељ навикао, да са-мо у том облику свој суд исказује, а не полази му за руком, да се одрече те навике),-не могу бити најодлучнији за општи суд о ученику. Они су само један моменат у дугом низу носматрања ученика и његова рада. То треба и ученици да знају (нарочито ако им се одене буду саопштавале, али је свакако боље, да се ово не чини), те да задатке раде слободно од притиска, као да се ту ради „о бити и не бити". И то .је једно средство, да се ностигне, да задаци буду заиста бољи. Да ли треба задатке ћутке вратити и оставити записима учитељевим, да они говоре, или ће иотребно бити и усмено расправљати о њима пред целим разредом? Заиста је на свом месту, да учитељ изнесе општи утисак, што га има о задатку, а нарочито, ако је у једном или у другом нравцу њиме изненађен. То може бити само од добра утицаја: кад ученици виде, да се поклања иажња њихову раду, онда га и они више цене и с више воље раде. Може се опазити, да све задатке ученици не цене подједнако, увек више оне, на које учитељ већу пажњу обраћа, а у то спадд. и тачно исправљање, уредно враћање и потреба, да каже што о њима својим ученицима, када их враћа. Заинтересованост учитељева за задатке прелази и на ученпке, и расправљање о задацима често је за ученике најмидији час. Али ово расправљање