Prosvetni glasnik

244

НРОСВЕТНД Г.1АСНИК

се томе што се увек „мислило на уметнички позив, који је изузетаа, док се требало обраћати маси". Настава дртања, вели се ту, треба не да ствара генијалне људе, што није својство ниједнога васпитања, но да ироизводи корисне помагаче, сиособпе практичаре и исто тако добре духове. Такав случај је и у настави књижевности. Ми смо само радили да „стварамо једино генијалне људе", или таленте, да обделовамо „уметничке вокације." Ми смо жртвовали масу изузетдима који су нам ласкали и чинили нам част. Да се створи један Парадол, један Абу, један Л.еметр, ми смо упропашћавали, изопачавали или одбацивали стотине и стотине осредњих које смо могли поправити. Наш Француски састав, и сва наша књижевна настава, имала је једино за циљ да издвоји из маса, да пробуди и припреми уметника који је клијао у детету, или беседника. или романописаца, или песника. или бар новинара, и ми смо припремали слабе беседнике, романописце и неснике. Демократија тражи од нас нешто друго. За велику масу наших ученика, Француски састав треба да буде врло просто вежбање, интелектуално и морално здраво. Говорити само о стварима које се знају — а знати ие значи очешати се о уџбеник —; претресати само питања у која је човек упућен, — а књижевна естетика је изнад детета од петнаест година —; претресати ограничена нитања чија дата су тачно одређена и могу бити прибављена непосредним и личним посматрањем ученика, — ето то је, како ја мислим, главно правнло. Еада се предмет изабере, треба му дати Форму : ред и јасност излагања, предиозност, тачност изражавања, то су навике које вежбања требају да развију. Већ одавно ми, проФесори реторике, престали смо да истичемо речитост, фигуре, сав апарат реторике: остаје нам можда да престанемо хвалити и изазивати изливе маште и логичне конструкције, сву сјајну инвентивност која даје навику да се не гледа на оно што је, и да се леп еФекат претпоставља простој нстини. Остаје нам да схватимо да је здравије за младо духове вежбати их у евођењу а не у расплињавању, у упрошћавању а не у претрпавању. Ја замишљам да узор будуће књижевне композиције у нашој средњој настави треба да буду, не беседе Сопегопез, не академски говори, не чланак Парадолов или Леметров, но послован извештај: тачно, сређено и јасно излагање, без речитости, без поезије, без књижевних извештачености, излагање једног одређеног питања, чије решење зависи од избора и испитивања чињеница. Та дисциплина неће угушити уметничке иозиве: она ће дати најбољим духовима као и осредњим духовне навике за које се никада неће покајати што су их стек.ш, и које друштво неће никада зажалити што им их је наметнуло. Генији Виктора Ига и Шатобријана нису везани за ону лакоћу у нетачности и извртању која се открива у извесним њиховим делима.