Prosvetni glasnik

265

руку у туђу душу, н натсрујо нас да иримимо или да одбијемо све стиари* за н>у. Без сличног инстинкта жена не би била ирава жена, а човеку би подостајало такта. Но, да бисмо тај инстинкт култивисали, треба брижљиво чувати накдоност, коју обично пуштамо да со угаси* 1 , Старањс о васпитању можс учинити неправо самом васпитању, хоћу да кажем да старање да се стекну и да се открију таленти н оеобиле који се нредају и учс, тежи да сс занемаре природни дарови, покадшто, да се не каже увек, бесконачно драгоценији. На тај начин оставља се да пропадне инстинкт наклоности, којим срца једно у Друго улазе, једно се другом предају и освајају, и жури се да се култивише разум, који, код детета, може бити само нејак, несигуран и практично опасан. Васнитач, на тај начин, убија кокошку, која му поси златна јаја. Васнитач затвара срце детиње, чини га нлашљивим. Уместо да одговори његовој наклоности наклоношћу, уместо да га остави да се слободно развија, и да се преда поверењу, он га расхлађује и обесхрабрује, збуњује га и избија из такта својом строгошћу, својом охолошћу и својнм презирањем, својом хладноћом, својом равнодушношћу, својим дистракцијама и својим ћудима. Дете брзо стиче искуство о пеосвојљивости великих, оно је свесно свога неоиДепа са њима, оно познаје муке сво.је плашљивости. Не само да се не зна да одржава природна веза наклоности која упућује и везује дете за нас, већ изгледа да ее нс може боље старати да се она и локвари. Нада се у обичну погрешку васпитања, која се састо.ји у некорисним препоручимањпма. Дете се плаши туђим мипгљењем, њему се каже: Шта ће се мислити о теби, о твом говору, о твојим покретима, о твојој пристојности, о твом оделу ? Скреће му се пажња на најравнодушпије и на.јнезначајније актове његова живота, утиче се па њ да верује, да ти актови неће измаћи оку строгих оцењивача, који ће му о том тражити рачуна. Ништа апсурдније, ништа супротније циљу којп се иставља: хоће се да дете придобије и привуче наклоност великих, и почиње се тим, што се њима застрашава. Хоће се да оно учини за њих, по зановести, нанором нарочите воље оно, што би оно само собом учинило, нриродно и без икаква напора. Хоће се да воља замени инстинкт, размишљање спонтани полет. Значи ићи унаточ психолошкнм законима. Доиста, о васпитању наклоности треба рећи: Мислимо на њ увек, али никад не говоримо о њему! Наклоносг се никад боље не развија, но кад се не запажа, и кад се не ради да буде занажена. Ако се хоће да изазове непосредно, ако се њој обраћамо, она измнчс; ако јој се допусти да се роди, ако јој се зато само створи прилика, она се ствара сама по себи. -Треба избегавати, вели М ше Кескег с1е баиззиге, да се управи дечја пажња на суд који ће се о њему изрећи. Ништа га више не збу1 ЕЈио. рго<гге8. V, IV.