Prosvetni glasnik

266

111'ОСВЕТНИ Г.1АС1ШК

њује од помисли на ноглед каквог исиитивача, који прати његове покрете. Чим погерује да је запажсно, у његову игру уплеће се сујета, на ма како мадо оно циљало на успех, и смртни страх притискује му срце, кад му двоумица у благост, с којом ће се сусрести, ограничава жељу да га сматрају за непогрешна" 1 . Позната је ствар да се збуњују дечји покрети самим тим, што га посматрамо. Оно тада присиљава своју природу и губи своју љупкост. Постаје антипатично самим напорима које чиии да стекне наклоност. Претерује у свом карактеристичном начину рада, ирекомерпо понавља речи које су му нашли да су духовите, радње које су оценили као племените. Дете постаје несношљиво потребом коју осећа да привуче пажњу и нохвале. На тај начин замара и најтрпељивије личности и најрасположеније. Оно је симпатично у толико, у коликч задржи невиност свога, доба, опо је мило само у толико, у колико не шнсли на то. Оставимо га, дакле, инспирацијама његове природе, и трудимо се да оио остане истинито. На тај начнн такође ћемо избећи да не нрисвоји сунротну ногрешку, иогрешку тупоглавости и скрушености. Ако се илаши да се његови покрети неће допасти, тада га тај страх парализује, оно губи своја средства; његове га иодобности напуштају. Узрок плашљивости није самољубље, већ ончињеност изазвана туђим погледом. Човек је лак, природан, кад ради по свом природном покрету; постаје сметен, ностаје неириродан, кадупућивање при покрету позајмљује другде, кад ради но заповести. Ево анализе врло тачне и врло лепе о плашљирости која ,је сведеиа иа свој принцип. „Зашто ће једна млада девојка, кад је гледамо, изгубнти сву леноту својих нокрета, чак и умешност својих руку, у најобичнијим радовима, у оним, који јој но могу прибавити ни похвале ни нокуде? Из истог оног разлога који чини да дете, од чије сте песме иећ заглушили, док му ништа није наговештавало да мнслите на њ, но уме да нађе тон, кад му затражите да ту песму нонови... Оно је певало, зато нгго је хтело да пева. Молите га да пева; то није оно што је преће бидо; скренули сте му његову идеју на другу страну: на место оне иобуде, која је била у њему, сетели сте да ставите другу, која иотиче из вае, којој се оно не може више иокорити, која је за п, тако реЛи, без оићења с пеговим органима... Ви хоћете да оно пева, али оно не осећа у себи више онај нодстрек који га је обично гонио да пева, и оно не зна. како да учини да се тога ослободи?" 2 . Овај значајан текст н-е објашњава само плашљивост, већ и сву неумешност, и на нример ону специјалну глупавост ученикову, која гради тако уочљив контраст учеников са живом и вољном интелиген1 Цитирано дело, V, IV. - М те Сгшио1, БеМгез с1е СатШе зиг Г кДисагтп. XXXIX.