Prosvetni glasnik

ИАСТАВА И КУЛТУРА

цијом детиаом. Чудцмо се, што се једна и иста личност час ноказује подобна, а час неиодобна, да испуни један и исти акат. Но, у ирвом случају ,стварни осећај ц гони је да ради; у другом, пак, кад осећања нестане, испуњење акта постаје немогућно. „Ништа није сметеније. ништа ладније од детета, од кога се тражи акат уљудности, кад оно нема у себи онога гито му наређује ту уљудност; и с некаквим стидним осећањем оно се ретпава на делатност без икаква односа са аобудчма које га на то оиредељују Шта се овим хоће да каже ако не то да је само она радљивост лака, па чак и могућна, која је инстинктивна, која нотиче из несвесног, која се ствара но инсгшрацији, нриродно, не мислећи на то и не знајући како? Лудостје, кад су актови чисто смишљени, вољни, тешкп за извршење, кад се види да извесни болесници губе моћ да их изврше и испуне, док остају нодобни да извршују инстинктивне актове (као што је акат .једења, гутања) к.ад пр°дмет васпитања нрема томе треба да буде такав да замени, тако често колико се то може, свеено ве,свесним, да идемо потпуно обрнутим путом, да се лишимо доброчинстава несвеснога, дастварамосмишљеним, вољним,честонеизвршљивим,актове који би могли бити и који су природно спонтанп, невољни и-лаки. У томе јс, ако се тако може рећи, велика погрешка данашње педагогије. Такве се погрешке посебице чине у васиитању наклоности. Наклоиост је инстинктивно подражавање туђим актовима; не треба је. дакле, никако иронисивати, треба је само оставити да се развија утицајем. Напротив, најсигурније средство да је снречимо да ее не породи, лежи у томе да је нроповеда.мо, јер заменити иример проноведањем, значи ставити смишљену вољу, која не може ништа, на место инстинкта који све чини лакшим. И тако, да би се дете учинило љубазним, не требаму никако рећи да то буде, већ се треба постарати да будемо „мало љубазпи" с њим. Према деци смо строги, усиљени, и чудимо се што су она закончана, затворена и вечито нарогушена. Треба бити наклоњен прсма њпма, да бисмо им допустили да би и она била наклоњена према нама. Но, бити им наклоњен не значи према њима заузети држање, не значи играти какву улогу, већ бити свој, бити природан. Наклоност између нас и деце достиже свој максимум и производи најсрећније носледице, кад постоји с наше стране престанак власти, истинита и пријатељска снисходљивост, право другарство, то ће рећи „кад смо у њихову друштву без моралисања, без прекоревања, чак без иастављања". Тада „слободан и весео разговор... чини да се развије дух који имају и упознаје их с пашим... Еад сс градимо да се с њима забављамо на свој рачун, она су уехићена и убрзо се појављује хиљадама срећних црта; из њихових глава

1 М те (тШ2о4, 1,еНге& д ,е /' атгПе виг V еЛиеаНоп, XXXIX.