Prosvetni glasnik

268 ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

појављгју се идеје за које никад не бисмо веровади да кодњих посгоје и које можда нису ни иостојале; дошла је нека врста креације ових чистих слика које видимо како се издвајају из хаоса збуњених идеја". Обрнуто овоме, наклоност недостаје између нас и де^ета, цли је она на свом минимуму, кад ое ирема детету испрсимо с неком влашћу, кадпрема њему заузмемо тон који њему не бисмо допустили^да заузме, тон ирезирања, исмевања или нодонадљиве дружевности. Тада га чинимо глупавим, чинимо да губи сву своју лакоћу и свој дух. Дух или глуност дакле саопштава.ју се наклоношћу; а 1'огИоп тако је исто и са моралним одликама. Наклоношћу, то ће рећи примером, а не проповедањем, преноси се дух благонаклоности и доброте. Ако „тон благости и уљудности влада" у каквој породици, деца ће бити блага и уљудна; у противном, не, на ма какви били принципи васнитања и ма какве биле родитељске лекције. Другим речима речено, педагогија треба да одбије интелектуализам или философију која учи да идеје воде свет, и која би створила уверење да сс може ослонити на иоверење, и да се може ноставити основа за морално придиковање. Вар у реду осећања, нарочито пак код наклоности, лекција је узалудна, нример једино вреди; нссвесност или инстинкт ногискују интелигенцију и вољу. Зато, што су мајке осстиле своју моћ у инстинкту, оне су се и показале и бољи васпитачи од људи. То су М 1 "* Кескег с!е 8аи»8иге н М те Ошго!; пе само осетиле, већ су умеле и објаснити и схватнти. Сувремена нсихологија само прихвата и генерализује њихове прпнципе, реагирајући против интелектуализма, утврђујући ириоритет (у ногледу хронолошком и хијерархијском, но времену н по вредности) несвесном над спссним. пнстинкгу над вољом н разумом. Здрав разум, практична, мудрост сустижу тако нсихолошке теорије или још нре претичу их и наглашавају. Русо се такође подиже против моралног недаптизма или нротив васпитавања осећања нроповедањем максима и прописа; али његова теорпја коју он означава именом' ,нсгативно васпптање", лажна.јеили двосмислена. Ако хоће да каже да се наклоност, да се осећања, уопште, никако не учс, има нраво; али, ако миели да они не могу бити предметом никаквог васпитања, да се никако не саопштавају и не преносе, чинп погрсшку која је онолико исто озбиљна као и она, против ко.је се бори, и ту његову заблуду М' пе Мескег Дс баиззиге тачно је открила. Она доиста занажа да је васпитање наклоности у суштини аозитивно, дру.кчијо речено, да је реч о томе да се деци утиснс полет, а не да их задржавамо, и да је то, уосталом, уоиште узев правило, о којем треба водити рачуна у васпитању, као о оном које најмање вређа нашу природу, или које се највише саображава инстинктима. „Почињемо увек, вели она, оним што сматрамо да је најважније, не мислсћи да то ни.је увск и оно што је пајсигурније и најлакше.