Prosvetni glasnik

ИРОСОЕТЈШ ГЛАШИК

стпорили неког писцем? Вежбајући се, инспнришући се декцијом н ставииковом, узимајући то за модед, учи се писању. Добри наставници нису они којима с.у пуна уста прописа и правида, који вас обавештавају о оном шта треба и шта не т]5еба радитн,' већ они који нретходе примером, који предњаче и који вас вуку за собом у корак. Дар за настављање је врста опчињавања и дражи. То .јс оно што је рекао Сократ: Пла духова на којс имам утицаја, и других на које нсмам. Уа ирве сам добар учитељ; они други немају шта да науче од мене. Мадо знање, којим се као овако малим хвадио овај несравњиви учитељ. и које јс он називао „љубављу", беше дар наклоности. Педагошки таленат, то је знање коме је прибављена вредност, чинећи со нривлачним, живим, знање ко.је се саопштава наклоношћу. Онн, који.ма овај таленат иедостаје, могу бити веома учени људи, наставници пуни знања. живота, природности, не знам чега, ади не могу се споразумевати. нити саопштавати своје знање. Други опет обесхрабрују накдоност, која би се природно васиоставида измсђу њихових ученика и н,их исмевањем, изазивањем или нросто маиом да поправљају, да ирекоревмју и да куде; онн нарализују духове. отворсно задржавају наиор п добру вољу. Ако је настава, од стране учитељеве, нре свсга струја наклоности, коју поставља између ученика и собе у реду сазнавања или у даном интелектуадном раду, разуме се да надметање, које ојачава ову струју, и. ио нотреби је замењује. може имати исту тодику вредност а можда још и већу. Накдоност се, ма шта о њој говорио Ма1ећгапсћс, доиста васпосгавља, и може још бити природнијом кад иде од равних равнима, но кад идс од вишег нижем. Јер надметање је првобитно наклоност, у интелектуалном реду, између духова истога доба, једнаког развића, који су прионули на истом посду. Она је нарочити обдик подражавања. Војннци, изнемогли од умора, поново добијају снаге, идући у корак, и кад се јурне у ватру, тада једни друге нодстнчу на храброст. Исто тако, у разреду кад интересовање осдаби, ако искусни наставник нарсди да се ради заједнички задатак, сви се духови пробуђују. Уопштс, свака концентрисана акдија, сваки иокрет у заједници извршен, све се то извршује лако, без икаква задржавања. Отуда и потиче надмоћност школског васпитања над васпитањем појединачним. Пада се у искушење да се верује, да је какво интелигентно детс, у разреду у ком су осредњи ученици, жртва, и да би оно много винге добидо кад би имадо за себе једног вредног учитеља, који би му дух увек снабдевао свежом храном, уместо што би га оставио да се задржава на оном што већ зна и да прежваће оно, што је научило. У оваквој оцени преварили бисмо се. Овом детету потребни су другови који га у том одржавају, као што су беседнику потребни слушаоци. Изгледа да оно