Prosvetni glasnik

ПЛ.ОТАВА И 1ЈУЛ1УГЛ

271

сво даје друговима, а да од њих не добија. ништа. Заборавља се на оно нарочито одушевљење које потиче од сваког живота у заједниди. Јер, накдоност је реципрочна: онај који предаје одушевљење користи се у неку руку сна-гом ко.ју развија, та му се снага враћа, умножена и увсћана; корист је за дете да припада једном разреду: разред има свој живот, сво.ју посебну ФерментацијуШта више, накдоност о којој је сад реч, наклоност која постоји између деце истога доба, иди надметање, виша је од оне која се развија између родитеља и деце, између наставника и ученика; психолошки „унисон" који она остварује савршеиији је; у њу се не упдиће она нескладност, покадшто незапажеча, али увек стварна, коју ствара неједнакост година, искуство и развијеност духа. Међутим, нашло се иедагога ко.ји не одобравају такмичење, и на нрвом месту је Русо. Ништа природније; Русо је написао роман, роман о детету које је отргнуто од покварена друштва, и које подиже по принцинима узвишене мудрости. Емил живи сам самцит пред прпродом. без икаква друга до свог учитеља, на коме леже све дужности и оца. и чуварке, и друга .за играње. У таквом васпитању, ваљало се лишити доброчииства такмичења; да га пак ие би жалио, Русо изјављује и сам себе убеђује да је такмичење рђаво и да би оно само могло Емила покварити. Не бисмо се ни освртали нд ову парадоксу Русовљеву, да није стекао присталица међу духовима разборитим и паметним. Тако и Бен означава такмичење као „антисопијални нринцип" и неморалан, и који уздиже као врлину „супериорност природних дарова." Он.јој не пориче силу, напротив. „Од свих подстрекача за интелектуални рад, вели он. такмичење познајемо као најмсћнији, и кад врши сав свој утицај оно је испред свију других!" Али, додаје да „може постати претерано", н .да не делује на све." То, ипак, не би био разлог да буде осуђено: довољно би било њим се користити, кад ностоји, и умерити га, кад је нретерано. Но, такмичење, овако како га замишља Г>ен, рђаво је само ио ееби: оно је „жеља да- се престигну други и да се одликујемо." Зар то није и сувише уска деФиниција? Не увлачи ли она у надметање принции охолости и зависти, који му ее придружује, без сумње, обично и носве брзо, али му у сгвари није саставни део? 8р1пога много нравилније вели: „надметање није ништа друго до жеља за, једном ствари, коју представљамо себи код наших сличних као жељу за том истом ствари"; другим речима речено, надметање је нодељена жеља, туђа жеља коју чинимо сво.јом. Ово је бар примитивно надметање и истинито; оно пак које Бен има пред очима јесте дегенерисано надметање, за које се притврдило осећање самољубља, и које м) мења природу. Али не могу ли се зар раздвојити елементи који би еастављали, по Бену, надметање: на жељу да се личи на другог и