Prosvetni glasnik

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

II И тако нас ни у колико не чуди што у Марулића с једне и у Менчетића-Држића са друге стране, осем њихова принадања једној народносној области, једном језику, нсма ничега'више заједничкога. У њих су нотпуно различити идеали, у њих су различите сврхе песничкога стварања. Велим ничега заједничкога зато што осем једнога језика. постоји само још једна спона која их сједињује: то је размер њихових стихова, њихова версиФикацпја. Еао год Марулић у својим библијским легендама (у „Јудити- и у „Сузани") и у песничким тумачењима о добрим особинама хришћанскога живота итд., тако и Менчетић и Држић у сво.јим љубавним уздасима, у својим распредањима о љубавним страдањима — сви се они користе, не гледајући на огромну разлику у општој Садржини њихова певања, једним истим ноетским размером, тако званим даанаестосложним стихом. Стих овог размера преовлађује у њих, а тако исто и у свих осталих ближих песника, толико да га, у иоређењу с ретко унотребљаваним стиховима других размера, можемо сматрати типским и „господствујућим". На тај начин битност версиФикације утврђује међу овим песницима и њиховим производима јединство и једнообразност, чега нема иначе ни у садржини ни у смеровима њихових песама. Нре свега да наведем обрасце тога размера: ЖарулиИ: Днке тер хваленја иресвето.ј Јудити. смина је створенја хоћу говоритп. Зато ћу молнти, боже, твоју свитост, Не хтиј ми кратити у том нуту милост („Јудита" 1—4). 0 душо ка желиш к Богу ирићи у рај, да се туј веселиш, оставив живот сај, ки је пун невоље, пун сваке тораје, у ком ча је боље, тога ири нестаје : Теб' је од потрпбе грихе оставити, те коно не гибе урехе спранитп: уретп' се по свиту, докла си у тилу, оди.ј се у свиту не ружпу да дилу (Урехе духовне 1—8). ШенчетиК: Што ловац лук и стрил, кад у лов гре, носи, тој ова славна вил' иозор лии и коси. Кад стане потресат златима косами, кога ту завезат не буде жељами ? (I 21). Под небом ствар већу не желим ни питам, пер вазда да срећу оваку сусритам (IV 70),