Prosvetni glasnik

НЛСТАВА И КУЛТУРА

написан иећ у току посдедњих десетина XV стодећа, дакде .још у време' када Марулић, но ској вероватноћи, није био ни зашао у пнсање хрватских стихова. Закључци, исказани г-ном Ковачевићем, нашли су врло мало п]»ијамног одзива, па. је неколико година позније други један од мојих бечких слушалаца, Петар Крековић, стао доказивати управо обрнуто — да дванаестоеложни стих Марулићев ни.је ништа друго до подражавање Менчетићу и Држићу! Његова расирава, разрађена боље од Фрагмент .фних саоиштења г. Ковачевића, и још уз то имајући неколико добрих података о одношају нрема италијанско.ј поезији, нојавила се у истом недељном листу „\лепси- 1893 године, у бр. 1—10, нод именом: ,0 з1го1'ата рг\1ћ ћгта1бкИ1 рјезшка". Али и у аргументацији г-на Крековића у корист првенства, у том стиху, Менчетића и Држића ја видим само гласовна слагања слично овом-е: ,Љубавне несме наших трубадура морале су врло рано ностати популарним, па су се преписивале а и усменим нутем раепрострањивале; већ су осамдесетих година XV века биле познате но свему Нриморју. Слава је ових пееника, заједно с поезијом њиховом, продрла и у Сплет, можда већ пре повратка Марулићева из Италије. А када се овај наученик наканно нреносити своју мудрост на хрватско земљиште, за поучавање својих земљака, он се користио популарношћу тих љубавних стихова као средством којим ће своје мисли учинити читаоцима више приступним и лријатнијпм*. Све само — празнословље, ко.је се ие оснива ни на чем. Тако се, на пример, претпоставка да су песме Менчетића-Држића биле рапгирене по целој Далмацији, не може потврдити ниједним Фактом све докле гомила Фактова говори савршено противно томе. Деиољно је указати на врло ограничен број рукописа (управо само је један, зборник Рањинин), у којима су се ове песме сачувале до нашега времена. Осем тога, како сам већ раније наноменуо, Марулић, ако би и могао, не би хтео ни да чу.је о љубавним стиховима дубровачких трубадура; они нису одговарали његову укусу, он би их се одрицао по својој дубокој религиозности, нити би хтео и у спољној Форми, у размеру, подражавати таким недостојним обрасцима. V Али, кад се не може порицати истоветност стиховног размера у поезији Марулића н Менчетића-Држића, и код иозајмица његова у једном или другом нравцу не изгледа вероватном, дужни смо посматрати ствар друкчије и мислити да се узрок тога несумњивог слагања крије знатно дубље, у једном, за све њи? заједничком, извору, у средини која их је окружавала, у укусу и тражњи ондашњега градскога насеља, у.комесеутб доба вршило сливање двеју стихија. словеискс и романске. у један нови тин с превласним цртама словенским или и