Prosvetni glasnik

НАСТАВА II КУЛТУРА 291

1)1), сс, (бр. 73). Као што је познато, то су зеМепап и епЈесезШаМ особито драги и најчешћи стихови италијанске лирске поезије. Желећи на тај начин отклонити уску .једиообразност, Држић је у неколиким примери.ма одбацио и онај слик који се обично находи у средини дванаестерца, н. пр, у бр. 67, 80 96, и III 5 (Менчетићева несма, али ће пре бити да она, иринада Држићу). Тако је у Држића заступљена и строФа од шсст стихова (тако звана, сестина) у бр. 26. Најзад ,је Држић покушао нреместити сликове, разделивши дванаестерац на две неједнаке половине (7 и 5) тиме што се друга петосложна половина стиха а сликом везивала с првом половином (седмосложном) стиха 1). Оваким се стиховним поступком, који му у осталом није у свему ношао за руком, користио песник на неколико места (на стр. 442, 443, 444) своје драматске слике, која прославља неко свадбено празноваље. Ту се (на стр. 444—445 и 447—448) налазе такођер и дванаестосложни стихови, прикупљени у строФе, по три у свакој, а без унутарњега слика,; на крајује, пак, стихова видан овај распоред сликова: ађ аћ сђ С (1 ес! е!' е! §ћ §ћ 1к Пс 1к (на стр. 449—445); аћ са ћс сс! ее (1(1 1'§ М, §ћ, ћ1 (447). Да је Држић састављао такођер и сонете, о том смо већ раније говорили. Између Менчетића и Држића, на средини, сто.ји Марули\. У њега нема разноврсности Држићевих стихова, али он превазилази Менчетића нарочитом особином у иримењиван.у сликова, нечим шго Менчетић у својим љубавним песмама још није знао а у религиозним је (о муци Христово.ј) несумњнво већ подражавао примеру Марулићеву. То се, пак, слагање састоји у томе што Марулић не само везује два и два стиха у једну целину (у дистих) двогубим сликом, већ такођер с краја првога пара стихова преноси слик у прву половину (први полустих) идућега пара. На тај сс начин у њега измењују стихови, без обраћања пажње на јединство строФе, у оваком поретку: аа—№, № — сс, сс—<М, (1с1—ее, ее—Л" и т. д. Ове стихотворне особине има Марулић у „ Јудити" и у „Сузани", за тим у стиховима „о муци Христовој" (на стр. 172—189), у стиховима на стр. 190, где нродужење од стиха 17 до 32 не припада ономе што је напред, као што се види већ и по самом неупотребљавању ове особине. Даље је так > у стиховима на стр. 208, у преводу химне ,о §1опоза" (на ст. 214—215) и у молитви Богородицн на стр. 216. У осталим стиховима Марулићевим не одржава се ово иравило. Како овог начина стихотворне вештине нема у Менчетића и Држића, у њиховим стиховима које је 1507 године сабрао Никола Рањина,, то се већ у тој различности може видети један јак доказ који пориче пређашњу теорију као да су се Менчетић и Држић задржали у својим песничккм нроизводима на дванаестосдожном размеру захваљујући простом подражавању. Напротив, у Менчетића има последица подражавању Марулићу али само у познијим песмама његовим „о Исусу" и 20*