Prosvetni glasnik

ВАСТАВЛ И КУЛТУРА . - 2')3

околину. Што сам смислио, то сам и учинио, и, на тај начин. терајући свој точак, веК сам био и заборавио онај догађај. Но нисам био тодмакао ни два кил.ометара од школе, кад на нуту сретох чика Павла, једног од мојих нријатеља и старих нознаника, чији је син недавно свршио код мене четврти разред као одличан ученик. Чика Павле је свозио сено, ово су била последња кола, и да се не би враћао још јсданпут, био их је прилично претоварио, тако да је његов Путко једва вукао. Животиња, којој су сви мишићи били веома затегнути, ноге новијене, запињала је из све снаге; за то време и чика Павле је обема рукама био дохвагио шараге и сам јуначки гурао напред. Захваљујући овом заједнлчком раду и удруженоЈ снази, нретоварена кола нолако су одмидала уз малу узвишиду. У тренутку, кад су стигли горе, на врх узвишице, и ја им приђох, скочим одмах с точка, и пођем да им помогнем, али баш у том тренутку Путко стаде. Помнслио сам одмах, да ће се и овде поновити јутрашња сцена, да ће настати нсовка и батињање, и већ ми се пред очи истављала слика, како чика Павле мора стоварити нола сена, норед. пута, и како со мора после још једанпут враћати. Право да кажем било би ми непријатно да се све ово дееило, и не знам како бих се понашао према чика Павлу. Али, нишга од свега тога. „Ах, Путко, хоћеш да се издуваш; добро, добро, издувај се и одмори се" И, изговоривши ове речи, чика Павле одмах наће два камена и иотури их под задње точкове од кола, да ова не би, случајно, ношла уназад, и да се не би, тога ради, коњ прекидао у свом одмарању. Тада се нас двојица узедосмо разговарати те о овом, те о оном. У разг шору нам је протекло једно десет минута, кола одједном зашкринаше и кренуше унапред. Путко је, пошто се издувао, ношао сам, вукућн снажно тешка кола. Ниједан ударац бичем, ниједна реч, ниједка опомена, пикаква грдња; Пугко, одморивши се, кренуо је од своје воље, као да је био свестан о испуњавању дужности. на што је и његов газда приетао. .Одличан коњ* рећи ће ми гордо чнка Павле. „ЈКакав газда, таква н стока! пријатељу", одговорих муја. „Благост, стрнљење, храброст и снага твога Путка, све је то плод твоје благости, твојег стриљења, твоје доброте." Раставши се од чика Павла, ноново појашим точак, и за десет минуга стигао сам у шуму. Нашао сам дебелу хладовину, сео сам и узео једну књигу, коју сам био понео да њом прекратим време. Но, ниеам могао читати, јер су ми пред очима ненрекидно биле оне две сцене, које сам одјутрос, једну за другом, посматрао. Пажња ми ни.је моглабитисконцентрисана на печатане стране, већ је лутала другде. Она со преносила од онога кочијашког коња коњу чика Павловом, од оног обесног кочијаша овом мирном ратару, потом школи, подсећајући ме на овај или онај случај из моје ираксе, на овог или оног ученика. И