Prosvetni glasnik

([АСТАВА Н КУЛТУРА

он и ја, исте речи које-су изишле из ваших уста, али их тумачимо, снако понаособ, ио својим сопственим успоменама, и потпуно опћење постаје. само између мене и вас, пошто смо нас двојица у стању да један исти осећај ставимо под једне исте речи. Кад на пример ведики Бергсон изговори; „материја и меморија", не могу, но несрећи, разумети — то ће рећи ирихватити, дочеиати се — множине Факата, идеја, појмова, која он, овај учитељ, ставља под ове г.1ас,ове. Пут који је његов дух учинио од идеја речима, треба и сам да нређем, у обрнутом смислу, од речи идејама. Но ја нисам -Бергсон, и моја слабост чини потпуно несавргаеним оно опћење ко.је .његов дух покушава да васностави између мене и њега. Није, дакле, довољно слушати неког па да га и разумемо. Кад поносито и охоло сматрамо ,>да измењујемо мисли" са онима, који иас иитају, тада се баш може десити да измењу.јемо само речи, јер смиеао који позајмљујемо овим речима тајна је сваког од нас. Разумети неког потпуно, значи тачно мислити или имати његову мисао. Роч припада подовином ономе који говори, половином ономе који .слуша. Биће воље, биће опћења језиком само тако, ако буде у смислу, који .је дан употребљеним речима, сагласности и слагања. Ово слагање не може се увек згодно остварити. Сваки, доиста, има своју оригиналност, дакле свој језик, сво.ј речник и свој стил. Индивидуалне различности речника и говора, говорног или писаног, мало су осетљиве код већине људи, јер су се ■ иерсоналшЗсти ублажиле, нивенисале, стопиле су се у униФормност средине. Но каква моћна индивидуалност — таква, на иример, као што је какав -велики филозоф — задржава и чува свој језик, и његоии коментатори осећају потребу да публикују извод из његова речнииа. И, сем ретких облика или врло специјалних, читаоци ће овога филосоФа морати себи стварати тачна рачуна о идејама које он ставља под речи које су у обичној уиотреби: активност, биће, идеја, инстинкт, инструкција, слобода, и т. д. и т. д. Ми смо, као наставници пред својим ученицима — ако нам се доиусти да поредимо малог створа с великим — као један Еант, или један Спиноза пред својим читаоцима. Ми имамо свој језик, они имају сво.ј ко.ји лагаво елаборирају, који стварају аналогијом, наслућивањем и нарочито још подражавањем. Деца немају нашег животног иекуства, нити пак. наше ироширене н сређене спремности, нити наших навика за размишљање и за анализу. Па је ли онда чудновато што између нас и њих ностоји нека врста неспоразума, који нисмо увек у стању да отклонимо? Њихова запиткивања, те о овом те о оном, доста пута и њихове добре речи, не откривају ли основну разлику која носр>јтГТ између нашег и њиховог језика? Опћење између нас и њих, за члје је •• усностављање одређена наша реч испресецана је сваки час шфачила