Prosvetni glasnik

ПАОТЛВА П КУЛТУРА

да се може разумети отпрве. Не варајте се: ова природност је вештина, вегатина која је ушла у навику. УоЈнте ; бр. 5| 191"2.

ДЕТЕ, ЦЕНТАР ШКОЛСКОГ ОВЕТА (ИЗ ШКОЛСКОГ ЖИВОТА)

Кроз дуги низ векова центар шкодског света — ако нан се доиусти да се иослужимо овим звезданим изразом — био је учитељ, ово ираво слагалиште и раздељивач знања. Кад би се изазвала слика разреда, у оно доба, замишљала се катедра, величанствена као каква кула, са чије је висине Учитељ пуштао да се проеипа истипа по ученицима. који су се просто и предано паштили да је тачно нрикупе и пригрле. Данас је све промењено. Дете, ,данас, заузима прво место у разрсду. Његовој личности изгледа да припада бесконачно поштовање. Учитељ ту личност проучава. испитује је, удошава према њој своје држањо и свој посао. Дете не прима више пасивно наставу од својих наставника; оно треба да буде, веди се, ковачем свога сопствепог васпитања и наставник је, доиста, постао сарадником свога ученика, ма да му се улога његова у тешкоћи и у важности није никако умањила. Ову педагошку револуцију, која је осгварева само у теорији, један писац — Американац, уосталом, — усудио се да пореди по вредно:-,ти и по замашају са револуцијом коју је извршио Коперник, поставивши на место Земље Сунце као центар нашег света. Не гледајмо на ствар с такве висинс. Зар ни.је истина да с.е пажњн васпитачевој увек и стално истављају два питања: којем циљу да тежи? која средства да употреби па да тај циљ постигне? — Није ди зар, такође. истипа, да се, уопште, више занимамо циљем него ди средствима? Пре.тресају се и иретресају ови пробдеми: шта дете треба да зна да би доцније испуњавало своју Функцнју у друштву ? Којејеи какво је знање за њ најкориснијс ? А, међутим, заборавља се најпретиније питање: шта је оно у сгању да научи? У разреду, пред нама, на школским клупама, седе створења конФузне ицтелигенције и нетачне нажње, с којима треба пажљиво поступати због њихових година и нејакости. Ми не гдедамо ту децу онакву каква су; стварамо их по својој замисли; позајмљујемо им свој укус и своје идеје; градимо их људима цре времена; и сувише у њима гледамо потоње „произвођаче" грађана, бирача, пензионара и т. д. И тако, дакде, уместо да пратимо и да помажемо природу, ми је пригушујемо,