Prosvetni glasnik

312

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

верситети имају иротивника, који цело њихово уређење сматрају као застарело, те да они већ одавно не задовољавају довољно општу нотребу образовања. Насунрот овом мишљењу оснивање университета у Франкфурту и Хамбургу, као и најновији покушаји у Дрезди, јасно показују. да университет није застарео, постао непотребан, већ да је противао томе. А лико с друге стране ноће спорити, да је иотребно оо што шта полравити у његову уређењу. Баш из университетских кругова неирестано се чу.ју маогобројни критички гласови. Али се мора бити крајње обаврин. „Јер наши университети нису ресултат самовољнога етварања већ производ наЈирисније духовне склоностн нашега народа" (стр. 7.). А како је тешко на место огледанога старог поставити нешто боље, нарочито .јасио показу.је историја франкФуртч'ког университета. Намерно је опет у средиште узето оно, што чнни супиину немачких университета. А она .је у јединству научног рада и учења, у спајању завода, за научни рад са наставним заводом. „Немачки университети и њихови Факултети нису само спољашње уједињене стручне школе, у којима будући свештеници, чиновпици, лекари и наставници добијају техничку сирему за свој практични иозив, они нису ни заводи, у којима се иоставља само општа научна основа за доцнију стручну обуку, већ они треба да дају образовање за иозив као научно образовање. Не као да сваки студенат може и треба доцније да буде прави научник, сарадник на науци. Али студенат не треба ни као какав ђак да присваја само готово спремљено градиво, већ треба да добије поглед у кретање науке и тиме, да што у њој суделује макар и само иосматрајући, стече саморадво сазнање" (стр. 89.). Због овога немачки университети и јесу ностали „радионице и расадници научнога живота" у немачком народу. X. још нарочито истиче тесну везу немачких научника са университетима и младежи што се ту учи. Ну у новијем развитку имамо несумњиво оиасност за научни рад и за иредавање. Научне се области тако шире, да .је, особпто у неким нредметима, наставнику тешко у предавању обрађивати нрописано градиво и радити на свом ужем наугаом пољу. А штета би било, да из тих разлога одличне главе начуштају университет и траже за се друге научне заводе. Због тога је недавно на ир. Ламнрехт нјиво потпомогао и из других разлога тражено увећање редовних нроФесура и чешћо установљавање паралелних проФесура. А и за студенте је с временом све теже. Градиво за учен.е расте незадржано: псиитна правила траже све већа знања: обзир на доцнију каријеру води на то, да се вреле учења што више скрати. Па може ли ту бпти још говора о „научној" студији? Зар не прети опасност хармониском научном образовању у сувише раном отночињању сиецијализовања? Реалиста гледа, да што пре буде готов с испитима; а идеалиста. који занемари те нрактичне обзире и новеде се за својим научним склоностима, губи много времена, јако се растура на разне стране, и тешко му ,је прибавити знања иотребна му за испит. Можда је и овде најбоље држати се уоиште Средине. У1епе наиомене и савете X. упућује студентима у том смислу. И он заступа академску слободу университетских студија, ма- да налази, да је академска слобода, како се често разуме, оиасност за отаџбину, те с тога и преноручује правилно употребљавање њено. Свој говор X. завршује једним лепим наводом из величанствене сиоиенице, коју је велики Виљем Хумболт написао о отварању берлиискога уииворситета. —