Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

469

радну. Друго је практично знати морадне прописе, а друго научно их разумети. Ади, казаће се, то гато морадна свест спонтано прописује, филозофи само легитимишу изводећи га из рационалног приндипа императива; и то они управо зову „оснивати" морал. — Истина да је тако; али у толико само у колико се то може рећи и за оснивање природне религије, то јест као покушај да се рационално изведу и оправдају веровања чије порекло већ не може бити маае рационално. Данас, наука о религијама хоће да објасни откуд потиче идеја „Бога" и „душе", какво је порекло религиозне и спиритуалистичке ФИдозоФИЈе. Наскоро, наука о наравствености показаће исто тако порекдо онога што филозофи зову „практичним умом". У оба случаја, она тобожња „легитимација" остаје чисто дијалектична. Ипак, она је за нас од великог интереса, јер тај напор да се рационално „оснује" морал показује да се о њему размишља, да ће се наскоро подврћи систематском сређивању, и иостати, чим околности буду повољне, предмет незаинтересованих научних студија. II Међу носледицама које потичу од овог новог схватања, једна изгдеда изузетно незгодна, погдавито с разлога осећајне природе; то је неизбежна потреба да тај исти морал (то јест исти скуп обавеза, прописа и забрана) посматрамо са две сасвим различне тачке гледишта, према томе да ли узимамо његову унутрашњу или сиољашњу страну, да ли смо у вдасти његових императива, иди у њима видимо само друштвена Факта, градиво за науку. Са прве тачке гледишта, узвишеност моралних прописа несумњива је. У њима је оличен идеал доброте, светости, правде и љубави, за који и сувише знамо да га не можемо достнћи. Стога већина људи и замишља моралне законе као наредбе самог Бога, иди верују да не могу живети саобразно томе без нарочите мидости његове. Речју, представа морадног идеала буди у нама тако велико страхопоштовање и обожавање да је сва критика унапред искључена. Иосматран споља, са научне тачке гдедишта, скуп морадних прописа не јавља нам се више у истом виду. Ми не закључујемо о њима а рггогг да су најбољи што могу бити, ни освештани, ни божанског порекда. Ми их узимамо само као содидарне са остадим друштвеним појавамакоје истовремено ностоје. Морална осећања, практично вршење морала у датом друштву, стоје нужним начином у вези, за научника, са религиозним убеђењем, економским и политичким стањем, умнИм тековинама, са геограФским, климатским условима, као и са прошлошћу тога друнггва; и пошто су се до данас развијали редом који видимо, суђено им је да се и у будуће развијају. Ово опште разматрање, као непосредна последица научног схватања, стално се проверава употребом компаративне методе. На тај начин ироучава се како наш морад тако и сваки други.