Prosvetni glasnik

НАСТАВА И КУЛТУРА

477

него је још сматрамо за универзалну и вечиту моралну свест, која постоји сама по себи и апсолутно. Морално испитивање имало је дуго времена као задатак да покаже како је ова спонтана и наивна претензија сасвим оправдана; оно се позивало на изузетну „природу" људске дугае, која је кћи божја, божанска сама собом. Научно морално истраживање, скромније него оно прво, ограничиће се да још за подужи низ година решава проблеме много специјалније и историјски јасно одређене. Откуд потиче та и та обавеза или забрана коју налазимо у више различних друштава? Какав је био смисао личне одговорности, било кривичне било грађанске, кад се она јавила? Кроз какве је облике прошла својина земље, покретног добра, робова? Како су се ређали у времену облиди брака, породице? — Али, можда ће неко рећи, па то није истраживање о моралу: то је социологија. — Истина је, али какво научно испитивање морала може још да постоји у будуће, сем упоредног нроучавања морала који постоје или су постојали? Најзад, самим тим што је испитивање морала ностало научно, оно мора да буде колективно. Пређе, рад у том смислу стварао је моралне системе, а сваки је зависио од личне генијалности и организаторске способности дотичног ФилозоФа, пошто је овај проналазио и принципе, и целину, и саме ситне појединости. Морално испитивање, у својој научној Форми, намеће нам се под видом читаве једне чете пионера чији су удружени напори употребљени да се раскрчи још необделано земљицгге. Зна се да је сваки овако добивен ироизвод осуђен да се допуњава, прерађује, а можда и преиначи тако да га је немогућно препознати у новом облику. Но ово је заједнички удес свих научних радова, особито у почетку. Данашње научно испитивање морала задовољиће се тиме ако само ваљано прокрчи пут онима који ће отићи много даље. IV Букле је тврдио, ослањајући се на велики број Факата, да напредак друштва зависи у главном од научних открића, а никако од проналаска моралних истина, будући да се ове нреносе с генерације на генерацију, па и с цивилизације на цивилизацију, остајући увек исте у свом обрасцу, ако не баш и у примени. По њему, чак и у оно најдавније време, на почетку људске иеторије, ми ћемо наћи друштва која већ имају основне принципе морала, док међутим немају појма о научном нознавању природе. Ово схватање није ново. Стари филозофи, особито Стојичари, сматрали су то већ за опште познату ствар. Оно је у опреци са овим што смо ми покушали да утврдимо, јер у основу није ништа друго до мало промењен израз вере у природно право и у природну религију. Ми бисмо дакле могли сматрати да смо га доволзно побили овим што претходи. Но како и то схватање има пре-