Prosvetni glasnik

778

иросветни гласник

све изумире. Са радом, оиет, све је у аокрету, свуда се осећа тоилота. и живот. Каква земља не може остати у нераду јер би брзо ироиала. Дивљпци из жарких предела свикнути да рачунају на издашну природу, ироводе своје дане, одмарајући се непрекидно у хладовини великих дрвета, имајући тек толико одважности, колико пм је само потребно да се днгну с места и да одаберу плод. Наиђу ли дуготрајне кише, ето глади и свих њезиних рђавих последица. Наиђу ли дивљачка нлемена, ето ратова и несреће. Нека је некаква земља иребогата, ииак не треба да иусти да је усиава задовољство од тог богатства. Синови би брзо упропастили имање које су с муком стекли њихови очеви; народ би пропао са своје лености и нерада; донесено злато из Америке нпје могло задржати Шпанију да не пропадне. Запамтите да је народ састављен од ленштина осуђен да пропадне. Он ће бити плен или својих непријатеља или беде. Лени људи, па ма билл богатством и милиунари, рђави су грађани, свакп је грађанин дужан да ради и то је дуг према отаџбини. Закључак — Рад је чувар и спаситељ народа. Рад је потребан човечанству Увод — Рад је био потребан човечанству, н биће то увек. Развијање —• Радом су љгјди могли иостати госиодарима ирироде и иобедити и савладати њезине неиријатељске силе ; искрчили су шуме, засејалн равнице. Потом су учинили реке пловним и пробијали планипе. Затим су укротили гром и повели борбу против природних стихија. Узастопним радом векова и генерација л.удских, човек се, мало по мало, ослободио и учинио се господаром васељене. • Радом су се људи могли учинити госиодарима и сами себи, могли су савладати своје дивљачке ирохтеве, укротити и дисциилиновати своје животињске нагоне. Они су научпли да за све дугују својим сопственим напорима, баш напорима, а никако не жестинии лукавству, научили су да сами себи прибаве храну, снокојство, благостање. Радом наиослетку људи могу иостати ирава брапа међу собом. Дугујући самима себи а не нљачки, отимању и убијању за оно што имају, немају више разлога да со мрзе. Шта више, радећн заједно на спасењу човечанства, имају нових разлога и побуда да се узајамно воле. Нема боље школе за узајампост од школе рада, земљорадник зпа да му је потребан ковач да му оправи плуг, точкове и руду на колима, да му је потребан воденичар да му самеље брашно; потребно је дакле да се узајамно помажу. Узајамно помагање дакле није празна реч, сваким даном све се то већма осећа њезина вредност. Сви опи који раде осећају да су неопходно потребни један другоме, осећају се везани, братскл удружени (Денштина је саможивац, он само мисли на своје уживање и одмор).