Prosvetni glasnik

220

ПРОСВЕТНП ГЛАСНИК

каже ученику тачност једнога епетита; али да би о тој тачности ученик могао судити, треба да он сам научи посматрати. Ви мисдите може бити да ја говорим овде о будућем биологу, ади не говорим. Биологу то не треба; гледање му .је урођено, иначе он неће учинити никад ништа ваљано. Али напротив математичару је потребно да га науче да посматра. а то му је исто тако потребно као и сваком другом. Као што нема посматрача, који нема каткад прилику да размишља мало, тако нема ни мислиоца, који не би морао да посматра. Сав свет слаже се у том да је језИчнокњижевна настава, добро схваћена, најпогоднија да развије у нама „дух расуђиван.а" (Г езрпк (1е Дпеззе). И као што је ,дух расуђивања" (1' езргН (1е Дпеззе) потребан свему свету, јер цео свет треба да живи, јасно је да је језичкокњижевно образовање потребно научницима као и свима људима. Само се обично мисли да им је образовање потребно да постану само људи, а не да постану научници и у тон се људи варају. Може се бити, рећи ће ми се, научник и шта више велики научник без икаква „духа расуђивања" (Г езргИ, <1е 1'теззе) и сваки може познати људе од науке, који, могло би се чинити, немају тога духа. То би се могло чинити само површном посматрачу. Ако сретамо толике математичаре и толике природњаке, који су у обичном животу каткад неспретни, то је стога што они, одвучени својим мислима од прилика које их опкољавају, не виде оно што је око њих. Али ако они не виде, то није зато што они нема.ју добре очи; то је само стога што они не гледају. Они ће се својим очима знати послужити, кад се узговори само о оним предметима. који им се чине занимљиви. „.Математички дух" нам допушта да судимо по потпуним, поузданим и добро постављенмм претходним поставкама; али потребан је „дух расуђивања 1 ' (Г езргИ с1е биезве) сваки пут, кад се хоће да нађе истина из многоструких и непоузданих података, између којих нодатака треба бирати. Област овога духа је дакле много пространија него што се мисли. Он није никако ограничен на оно што се тиче књижевности или на оно што се тиче друговања људи међу собом. Мисли ли се да ее нау4'ник, који има да реши какав проблем, не налази никад пред неиоузданим подацима? Оставимо Физичара и био«гога: доказ би о њима био одвише лак; али шта да се каже о чистом МатеЈтмчару?. Он.треба да доказује и његови докдзи „треба да се-осн1$ра§$*|ј^- стени "и- да Састављају постојане споменикс; за тај је посао ст1зорбш-,математички дух" (Г 'езргИ;. §6от&п<ре). Ал(Н пре негм пТго докаже, он треба да нрОнађе; али нико није никада нешто пронашао ^амом дедукцијом. Чиста ?1огика 'Не мо$е Јати; им.а^еамо један начин з*а проналажење', а. то је индукција и и :в1 Физичара., Али према' индукцији првенство има погс%ања ц, сцо.соопост-бирања; треба се задовољити посма-'

1 V/ . 1

}■