Prosvetni glasnik

94

просветни гј1асник

Тако би настава географије била организована и имала плодних резултата. Ни једна настава више од географије не спрема дух на размишљање и не отвара интелигенцију за живот. Трговац, државник, писац, никада неће зажалити што су навикли да локализују ствари. Политичка моћ и кредит земаља често су били довођени у питање због људи који нису научили да читају атлас. Настава географије у Француској је општа брига. Велико место биће јој додељено приликом израде програма у новој епоси, коју отвара мир. (Нревсо II. С. Ј.). ив цјАТЕЊО

ПИСМЕНИ ЗАДАЦИ ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА у вишим разредима средње школе II Изабрано је о чему ће се писати, и сада треба то саопштити ђацима. По Извештајима не може се видети на који начин то код нас бива, те ја овде морам да се послужим сећањем на своје школовање и оним што сам дознала од појединих наставника и ђака из разних гимназија. По свему томе изгледа ми да задавање у нашој средњој школи не стаје много труда, јер задати тему већином значи кратко и јасно саоаштити наслов. Други начин је да се на табли испише строго утврђен план, у коме свака назначена тачка изгледа опет као нека подврста насловне теме. — Најпосле има и нешто треће, што би се могло назвати методом накнадних објашњења: наставник не даје претходно никаква упутства, али пошто му се учини да обрада ђачка не одговара његовој замисли, он при враћању задатака предузме да развија параграф по параграф и готово реченицу по реченицу, показујући како би изгледало да је писмени састав био задан њему. Разуме се да од таквог упућивања нема велике користи, јер начин рада ваља показати пре но што писање почне, и треба удесити гако да га пажљиво прати и по могућности у њему учествује цео разред. Ја сам се толико пута уверила да сам наслов задатка не казује ђацима много, а чим се поведе разговор о њему, одмах се сва лица разведре и свима буде јасно. Немогућно је створити ограничен број прецизних и сталних правила за то упућивање у рад, јер свака тема, према смислу и обиму своме, захтева другачију обраду. Главно и најопштије правило било би можда то да се у реду по коме наставник ставља питања осети известан план, а ђачки одговори да буду основни материјал за развијање. При томе више би се истицало како треба разрадити предмет него шта ће све о њему да се каже.