Prosvetni glasnik
ПИСМЕНИ ЗАДАЦИ ИЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
95
Не мислим да је стављање питања по извесном реду једина добра метода која се може употребити при задавању. Каткада довољно је сасвим кратким разговором створити потребно расположење; згодним питањем или прикладном реченицом заинтересовати за тему; навести можда и какву лепу сентенцију и предложити да се она у току рада пласира тамо где се коме учини најзгодније. Тако сам ја шестомесечном курсу задала О тежњи за науком код Досишеја Обрадовића и навела оне његове познате речи: „Старим учећи се. — Дневи се и године покраћују, тело изнеможе, а душа би јоште нешто хотела". Потом сам запитала има ли у аутобиографији Доситеја Обрадовића још неких сличних места из млађих дана. Ученице се тада сетиле оног момента када је Доситеј као дете силно зажелео да учи грчку школу, и затим када су га први пут очарале латинске речи квис, квод, квомодо, уби, убивис, убикункве. На то се одмах надовезао весео разговор о данашњим симпатијама и антипатијама ђачким према грчком и латинском, — и расположење за обраду теме било је створено. Другом приликом, пети разред имао је да пише О дружељубљу и пријатељсшву у нашој школи. По саопштењу наслова забрује из клупа гласови негодовања, као што често бива. Тада ја ставим питање: зар ниједна од вас нема ни другарице ни пријатељице у овој гимназији? Дакако да има, одговара се на то. — Даље споменем како се обично каже: Школски другови — вечни другови. После тога одмах се ствара друго мишљење о теми и многе се јављају да говоре. У разговору констатујемо да су све најбоље другарице из истог пдељења или бар из истог разреда, и ја им предлажем да ми то лепо образложе у задатку на првом месту. Затим ће изложити у каквим су односима са старијим и млађим ученицама ове школе, како се међусобно понашају на одмору, која се одељења најбоље слажу. Свака би хтела понешто да каже о томе, и разговор би се отегао ко зна докле да га ја не прекидам питањем: Да ли другарица и пријатељица значе једно исто? Изјављује се да има разлике, и пошто свака обећа да ће укратко описати своју најбољу пријатељицу, утврђује се завршна тачка: Идеално пријатељство и идеални другарски односи у нашој школи. У ком смислу треба нешто мењати, поправљати, и на који начин? Ово свакако није ни једини а ни најбољи план, и не саопштава се овде у намери да буде угледни пример. Сваки наставник, према схватању и расположењу ђака, удесиће вероватно и другачији разговор, али главно је да га на неки начин удеси, уместо што би се ограничио на то да само саопшти наслов. У два три маха ја сам покушавала да не стављам питања и не почињем разговор, него позовем ученице да саме предложе план рада. Но у данашњим нашим приликама то иде веома тешко и споро, и слабији ђаци обично не учествују нимало. Ишло би сигурно лакше да се