Prosvetni glasnik

590

Просветни Гласник

На горњем делу слике је Мадона са дететом Христом. Држи га на грудима. Мадона се по облацима спушта с неба на земљу. Она не иде по облацима високо над земљом, него се баш спушта са облака на земљу. Из положаја и држања њених ногу види се да не иде равним местом, да се не пење са земље на небо, него да силази од горе доле. То је ванредно важна особина Рафаелове Мадоне, Мадоне епохе Ренесанса. Мадоне шпанског Рафаела Мурила обично лете са земље на небо. У томе је дубок смисао. Мурилово доба је било у Шпанији мрачно, тешко доба. Онда је беснела инквизиција. Живот је био пригушен, људи су били близу очајања. Многима се чинило да ни правда, ни радост, ни ведар живот немају места на земљи, да је све то отишло са земље на небо. Код Рафаела је обратно. Он као син епохе Ренесанса верује да на земљи има места за истину, радост, лепоту и светао живот, да свега тога на земљи и може бити. Није се, истина, још зацарила на земљи, али ће доћи, већ иде. И Рафаелова Мадона се спушта на земљу. Сиксшинска Мадона је последња и уједно најдрагоценија из епохе Ренесанса. На њој је све пророчко, све пуно дивног надахнућа. Свака ситница на њој, сваки гест, држање главе, све је пуно вечног смисла. Та слика приказује виђење (визију) папе Сикста. Папа гледаувизији Мадону где слази са дететом Христом са неба на земљу. Тај старац чиста срца се уморио тражећи истину на земљи. Можда се није ни надао да ће видети њен долазак. Одједном долази визија. Папа усхићено и испитујући гледа горе. Веровао би, али се боји да верује... боји се да се и опет не превари. И држећи леву руку на грудима, гледа очима пуним питања, а десном руком допуњује питање. — Идеш ли Ти то, Господе? Овамо ? Доле? На земљу?.... К нама у блатни и смрадни живот ?.... је ли то заиста?.... Ходи, Господе! Ходи! Сиусти се к нама и дигни нас! Блажена Варвара не пита ништа. Она је и небеска житељка. Она је света. Она зна да истина иде на земљу, и већ сја радошћу. На њеном лицу је осмех блаженства. Она гледа на земљу, као што гледају у рано јутро сунцем већ обасјани горштаци у низине и чекају час, који тек што није наступио, да се и по њима проспе сунчана светлост, те да обасја сву земљу. Дете Христос је на мајчиним рукама. Он је нагнут некако натраг. Леђима се прибија на материне груди, чини се: хоће да је задржи. Очи су му као пренеражене. Он је жива истина. Он је оваплоћена љубав. И он иде на земљу. Али што јој ближе долази, она му обећава све мање утехе, чини му се све неповољнија, све страшнија. Са ње бије задах као са сметлишта, — задах лажи, издајства, мржње, пакости, убиства. И,