Prosvetni glasnik

Три генија

589

слика представља цара Јустинијана и папу Григорија VII како примају зборнике грађанских и црквених закона који су по њиховој наредби састављени. Те слике су по неколико метара дуге и високе. На свакој је десетак лица у природној величипи. И све је то дивно и по замисли и по изради. Рафаел је са својим ученицима, који су му помагали, радио „Печатску дворану" три године (1508—1511). У истом времену док је то радио, насликао је Рафаел неколико мадона и слику папе Јулија II, којој по изради нема равне. Кад је „Печатска дворана" била готова, прешао је Рафаел у другу. Слике су ту у истим дименсијама и исте вредности, ма да је на њима много урађено руком уметникових ученика. Рафаел је, наиме, био претрпан наруџбама, вукли су га на све стране. Стога те слике често није сам радио, него је само руководио рад, давао је упутства како да се ради, и скицирао је рад. 1513 год. умре папа Јулије II. Наследио га је папа Лав X из куће Медичића. Лав је био сибарит, волео је свечаности, раскош, уметности. Он је Рафаела још више засуо наруџбама. Дао му је да украси сликама „Лођи" — једну галерију у Ватикану. Затим, да начини обрасце за ћилиме. Кад је умро Браманте, онда је Рафаелу предао градњу колосалног Петровог храма. Све су то били послови који — ваља признати — нису Рафаелу ишли из свег срца. Зато његови радови потресају гредаоца, али га не заносе. Сву красоту своје душе и сву пуноћу своје гениалности улагао је Рафаел у своје чувене Мадоне, од којих је најузвишенија и јединствена у свету Сикстинска Мадона. Доста је она једна па да се Рафаел призна за светског генија. * * * Као што је Микел Анђелов Мојсије највеће скулпторско дело, тако у сликарској уметности стоји Рафаелова Сиксшинска Мадона на првом месту. Слика је та била насликана 1515 год. за храм св. Сикста у Пијанченци, а сада се налази у Дрездену, у музеју Цвингер. Дугачак ходник води кроз цео музеј, а на његову крају с десне стране има једна соба у којој стоји само једна слика: Рафаелова Мадона. Искрено да кажемо, од свих оних хиљада људи што долазе да виде Мадону, једва да има њих неколико који разумеју велики значај (мисао, идеју) те слике, и који умеју да у њој уживају. Људи одлазе од те слике обично са неком недоумицом, разочарани на дну душе. Спољашност те слике се не одликује ничим особитим. Она не виче о себи. Човек се мора у њу унети. Мора се духом пењати до њеног смисла, као што се људи пењу на швајцарске горе да виде излазак сунца.