Prosvetni glasnik

Шта је Психологија?

481

телесним, која су тако рећи толико телесна да се у извесном смиелу, као и чулни осећаји, могу сматрати као психофизички, душевно-телесни процеси, као што су нпр. бол, страх, гнев, сексуална љубав, итд. Шта глад, шта бол, шта сексуална љубав, шта страх може значити чисто психолошки, без обзира на свој дубоки телесни значај, на промене у крви, на поремећаје у целом телу? Што се тиче страха, ми знамо данас и за чисто органски осећај страха, тако рећи осећај безразложног препада, задрхтаја, удара у срцу. Тај се осећај с правом назива патолошким, јер се јавља као непосредан чулни, телесни или органски осећај, без икаквог свесног повода, без икакве представе опасности. Тај осећај страха свакако још није осећање страха, онај прави, јачи, компликованији афекат страха из „страшних" представа, али је без сумње један од најважнијих његових елемената. Јер често тај основни, почетни осећај страха, одн. извесно физиолошко расположење за страх, и ствара „страшне" представе, а не обратно. Урођена плашљивост зеца свакако се може „објаснити" само тако, физиолошки. Утицај болести, разних отрова, нпр. алкохола и др. и на највише духовне процесе, и сувише је добро познат да би и то требало нарочнто доказивати. Међутим, — то се не сме заборавити, — ма како детаљно познала чисто физиолошке процесе, Психологија не добија у суштини ништа. Не само психички појави у суштини не могу бити објашњавани физиолошки, но би се пре, обратно, физиолошки појави у суштини имали објашњавати психолошки, одн. телеолошки. Задатак физиолошке Психологије је да утврди везе једних и других појава. Али физиолошка Психологија ограничена је, видели смо, на област најнижих, елементарних психичких процеса. А ти „психички елементи" не само нису једини „елементи" свега душевног живота, — а највиших његових појава (нпр. мишљења и воље), као што хоће сексуалистичка и асоциационистичкаПсихологија, — но су схватљиви тек из душевног живота као целине, једном речи из душе, коју, разуме се, претпостављају. Ма колико се у Физиологији напредовало, то неће бити ни од каквог значаја ако се физиолошка Психологија не буде схватила, пре свега, као Психологија. Они заступници физиолошке Психологије који је не схватају само као једну врсту Психологије, управо само једну методу у Психологији, лако прелазе у најповршнији материализам, по коме се духовне појаве имају свести на материалне, на материју, што је, разуме се, немогућно. И кад „психолошки" или „психофизички материализам" наглашује само зависност психичких појава од физичких, материалних, он прелази у метафизички, чим престане бити што једино треба да буде, на име, методолошки принцип, максима научног истраживања. Строго научна Психологија треба свакако да буде, колико је то могућно, експериментална и физиолошка. А као таква, нарочито као фипросветни гласник , и књ., 7 н 8 св. 1923, 31