Prosvetni glasnik

39

Суштину и смисао ове врсте нових школа налазимо у идеји заједнице научно педагошки схваћене, за разлику од других схватања исте. Правилно схваћена заједница се разликује од друштва и удружења, те се према томе и педагогика заједнице разликује од социјалне педагогике. По Тенису, заједница крви, као и заједница места развија се у заједницу духа, која је једино права човечанска и највиша заједница у опште. У овој највишој заједници, људи чине као један круг или један организам, и остају трајно духовно везани заједничком сарадњом на вишим циљевима и задацима у истом правцу, па макар и не били сви на једном месту. Друштво, као и Удружење, представља више једну привремену и привидну везу, оно је као агрегат у коме су људи стварно духовно одвојени и ако изгледају привидно везани, јер постигнућем постављених циљева или наиласком на веће препреке у остварењу истих, оно се лако распада. По Петерзену заједница представља главну васпитну форму, јер је она главни и први услов за духовни развој људи; она једина даје прави потстицај и могућност да се индивидуалитет развије до личности. Заједница је у основи својој она духовна веза, која везује организоване групе (а не масе); друштво представља суму форми, у којима ове организоване групе долазе до свог пуног деловања. Заједница, према томе, има у себи нечег вишег, духовног, идејног, док друштво има у себи више нечег интелектуалистичког и механичког. Заједница се на тај начин уздиже и до једне идеје и постаје на тај начин задатак и циљ тежења, живота и рада. Овај тип школе живота представља праву животну и радну заједницу, поштеђену од политичких, црквених и других једностраних утицаја. Живот и рад у овакој школи, која представља у ствари праву аспитну заједницу, јесу права и најјача васпитна средства. која помажу природно и слободно развијање индивидуалности и васпитавање исте до личности. Личност се схвата као слободан члан и у служби једне више духовне заједнице — школске, народне и опште човечанске У оваким школама прво се изводи организација новог школског живота, па затим и самога рада у облику праве заједнице, и то прво у појединим разредима, којиу овом случајуобично представљају слободно и природно организовање групе са једним учитељем као вођом и саветодавцем групе, па затим и у целој школи. Сви наставници морају бити прожети истим духом заједнице, да чине заједницу васпитача; на тај начин се у оваким школама омогућава колегијално управљање школом. Равноправни чланови заједнице, разредне и школске, јесу ђаци, наставници и родитељи. С тога се и ђацима у многим приликама допушта учешће у раду и управи заједничким пословима, у колико то сама заједница за потребно нађе. Важно је у овим школама, да и родитељи припадају