Prosvetni glasnik
Идеја о Фаусту у немачком иесништву
79
мисао о спасењу Фаустову, мисао која је од Лесинга постала стожер Фаустова проблема, и ставља — са пркосним очајањем које се унатраг ослања на периоду 8Шгт-а и Вгап§-а и упућује на Ничеа унапред, — на крају трагедије пропаст обадце главне личности. Грабе поставља у своме делу питање, које место заузима човек у цалокупном космичком односу; овај специа-човек, који својом везаношћу за надприродни ред не припада више тако непосредно космосу као биљка или животиња са својом нелосредном блискошћу Богу. Гетеов Фауст схвата сличност с Богом и вечито - земаљско, он може да сиђе „мајкама", праизвору вечитог живота. И Фауст Грабеов силази доле у дубине, али тамо налази демоне којима је страно људско биће, и који га се одричу. Он не успева да осети јединство у које је и он сам уткан; напротив, сазнаје вечити дуализам и квалитативну различност човека од космоса. Код Грабеа Фауст извлачи једно сазнање из свога похода у подземни свет, наиме, да сазна по сваку цену стварност, која му је, као људска стварност — као Дона Ана приступачна. Али фигура Фаустова сама није довољна Грабеу и он узима и фигуру Дон Жуана. Обадва предмета треба наслагати један на други, и, згрудване, подићи до квантитативне величине. Чулни и духовни човек стављају се један према другоме и морају се рвати. Дон Жуан воли Дона Ану, убија Октавија и витеза Дон Гусмана, али тада долази Фауст, који баш тада борави у Риму, заљубљује се такође у девојку и одводи је на Монтбланк, у чаробни замак, који ђаво мора за њега тамо да сагради. Разуме се да је и Фаустово облетање узалудно, иако он даје за Ану сва чуда света. Иако Фауст — песнички најјаче место у целом делу — у нечувеним визијама старе пред њене ноге пределе целе Европе, остаје она непоколебљива, тако да је најзад, разјарен, сам убија једном чаробном речи. Дон Жуан прима вест о Анином к Р а ЈУ прилично равнодушно. Али на једној гозби Фауста односи ђаво, који му заврне шију, иза чега пропада камени гост са Дон Жуаном који се до краја опире. Грабеов мотив, стављање Дон Жуана и Фауста једног према другом, велики је као и све Грабеове интуиције — али самој обради недостаје снаге. Он хоће да овој трагедији удахне духовно дејство, али његова сретства су недовољна за њено право продуховљење. Његови Фаустови монолози показују, народну једно-