Prosvetni glasnik

»70 Просветни глаЉпк

„да буде нешто више", да буде учесник у вишим световима, долази тиме у положај противника према властитом божанству и људима који му служе. Тиме он запада под моћ непријатељске силе и мора своју нову везу запечатити везом са демонском силом, везом која опет змачи његово искључење из реда побожних људи и праведника. Тако је мађија већ од почетка свога рискантно предузеће, двосмислено сновање између добра и зла, израз не високе храбрости, него обести која се усуђује да блуди у слободи без граница и икаква уздржавања. Тиме добијају свој трагични сјај све оне приче о несрећном завршетку чаробњака. Оне причају о највећим жудњама једнога човека, али и о његовом најдубљем паду и његовој најтежој ©паснссти, чак о његовој, по људском схватању, готово неопходној и страшној пропасти, која тек јаоно открива његово тајанствено биће и запечаћује његову „величину". Овај појам „мађионичара" дала је пре свега хришћанска религија. Овде, насупрот чаробњаку који савлађује демоне или је у њиховој власти, стоји свештеник који у име Божје читаи чуда и злодуха најзад слама мерећи своје снаге са Његовима. Са унутрашњим развојем и јачањем хришћанства мењала се и легенда о мађионичару (види Калдеронову драму: Врач који чини чуда — триумф цркве). Основу у овоме имају, сигурно, и небројне приче о вештицама које се, од признања једног прастарог празноверја од стране цркве, врзају људима по глави. Али судбине ових небројних жртава вере не дају повода за њихово легендарно уобличење. Чак ни велики мађионичари из доба реформације, о којима се шапутало да за своју моћ и положај имају да захвале вези са нечастивим, нису дали повода за песничка уобличења. Разуме се да су они велики поборници природне филозофије ранга једнога Парацелзуса можда не нерадо потхрањивали заблуду народа, као да они „моГу нешто више него јести хлеб". Можда се само црква није усуђивала да се са њима озбиљно позабави. Они су онај корак преко људске границе чинили свесно, али не да би се нашли с ону страну свега људског поретка и ван области могућега, већ да би имали удела у једном сазнању и животу у вишим односима његовим, можда и из жудње за вишим сагледањем Господа. У својим знатним надахнућима научног а, за цело, и уметничког карактера веровали су људи ових времена доста радо