Prosvetni glasnik

346

Просветни гласник

гестом својих раширених руку да се подвргава неумитној Божјој одлуци, да прима свој удес, свој „горки пехар". Овај га већ чека у Маслиновом врту где ће се Син човечји ускоро сусрести са Издајником. Џото је тај призор насликао на зиду Санта Марија нел' Арене у Падови. У поређењу са каснијим зналачким сликарским начином Ренесанса и још новијих епоха, та фреска, технички и по својим сликарским средствима уопште, делује можда још наивно или чак и „примитивистички", али у погледу концепције, стила, карактера, душевног израза и осећајног интензитета,. она претставља један врхунац. Доминирајућа група Христа и Јуде •— војници и остале компарзе око њих служе ту уствари само као штафажа — изведена је на један начин који одаје несумњиво једног од највећих сликара свих времена. Издајник је обе своје руке, заједно са скутовима свога широког плашта, савио Спаситељу око врата и тражи, припијајући му се као неки отрован љигавац, да га пољуби, док је Исус, исправљен и божански миран, упро у њега своје чудесно благе црне очи са једним изразом бола и прекора који се више не заборавља. Џото је погодио и приказао, фрапантно као никада сликар, ни пре, ни после њега, најдубљи смисао, најдубљу трагику „Јудиног пољупца" — самртну ожалошћеност пораженост благородног бића људском инфамијом. Тим доживљајем, збиља, почиње страдање Христово. Ово су илустровали безбројни уметници, стари и нови, велики и мали. Исус пред Аном и Кајафом, Исус пред Пилатом, Бичевање Исуса — од Луке Сињорелна — Исус у трновом венцу — оно тако патетично и популарно попрсје од Гвида Рениа —, Исус који се путем на Голготу срушио под теретом крста — величанствена слика Рафаелова (у Праду), па онај чудесни ЕзроПо од ел Грека који нам приказује тренутак непосредно пред извршење пресуде на Голготи, са екстатичном фигуром Христа који, грозничавих челично-плавих очију уоквирених црном косом и црном брадом, чека да му његови џелати, мрачни црнооки војници у црним и индиго-плавим оклопима и са дугим, стрчећим црним копљима у руци, шчупају са тела његово вишњасто-црвено одело и да га распну најзад на тај тешки крст . . . и још мноштво таквих побожних и генијалних сликарских радова који нам