Rad ustavnog odbora Ustavotvorne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca : III. Debata u pojedinostima o Nacrtu Ustava

162

СтеЛографске белешке

сам собом управља и да је свебтан ошгх дужпости, које му закон о самоуправи намеће. Наш нарзд по нашем мишљељу свестан је тога и он је показао то у Србији. Други је услов, господо, финансијоки извори, који 'стоје на расположењу дотичном самоуправном телу. То је један од најглавнијих услова. Трећи je услов падзор државне власти. Ако закон не спречава и спутава самоуправно кретање дотичног органа, онда he самоуправа у њој бити и с-стати самоуправа. Код овога лараграфа, који је овде пред нама, нису предвиђена која еу средства материјална за самоуправу, да би могла успешно да дела. Овде је просто побрано све оно што би спадалб у дел жруг самоуправних тела, али овим чланом 63. лије лишта предвиђено, одкуд су та средства. Према овоме излази, да he народ имати ова средства да црпи једино из приреза. Прирези су, госплдо, врло великл, и они he помести рад самоуправа. То лам је ii искуство до сада показало. Зато би ја био мишљења, да се овом члану дода један додатак, који би лредвидео неке изворе који припадају самоуправи, a не држави. Оад,.која he то- средства и каква бити, ја би молио господина Министра за Коноти.туанту и Владу, да се о томе споразумеју. Овако оставити самоуправу клот само на прирезу, будпте уверени, да не he моћи ништа успешно да раде. То сам имао■ да кажем о самом овом члану. Што се тиче оне примедбе госп. Мике Аврамовића, ja сам мишљења, да тај предлог мож.е комотно отпасти и то са ових разлога, што се по зеби разуме, да кад самоуправно тело не може да пеки посао да изврши, онда држава као целина, јер су то послови у интересу њеном, мора сама изврши. Ако би то било законом предвиђено, да оно, •што самоуправна тела не могу да изврше, било пребачено на државу, онда би била илузорна самоуправа, јер би опда сва самоуправна тела тражила од државе да нзврши она све послове, које самоуправа треба да извршн сама у својој области. Председник др. Момчило Нинчић: Има реч г. Кристан. Етбин Кристан: Господо, ми сада расправљамо о једној стилизацији, коју немам-о у рукама, и то је веома незгодна ствар, јер ако би човек да се по'узда на своје памћеље, то није никад. особито добро. Ја бих, лрлје свега желео, да кад раелрављамо -о једном члану, да га имамо збиља и -у рукама, а друго, мени се чини, да бисмо боље дошли циљу, “да утаначимо, прије свега, који су послови апзолутно придржанл држави, њезиној управи, па бисмо се много лак.ше могли разабрати шта за самоуправу може да иреостане и шта не. Ja се све бојим, да ће ту бити јако много неја&ности, ако се прихзати стнлизација онаква, каква је овде предложена. За се у . томе-слажем са некојим говорницима, да je збиља тешко овде о самоуправи говорити, јер са•моуправа може бити само једна демократска институција. a то je забачено већ тиме, што се не допушта самоуправним телима, особито областима, да ,-си постављају људе саме, него морају прихватити људе, које им натурава влада. (Др. Жарко Мииади. новић: Не натурава, него натурује). Ја држим, да је ова примедба малко детињаста. То сам само' .хтео да констатујем. (Глас са левице: То је тачно). Ако су начелници наметнути од Владе, господо, онда ја не знам како се ту озбиљно о једној самоуправи може да говори. Има ту; ваљда, један страх,

да би те самоуправе могле радити против државе. Ja сам већ јуче констатовао, да то мора бити иекључено само no себи, јер he државни закони врсдети и за оне, које би народ изабрао. Ну ради се и о томе,. шта тој самоуправи да буде придодато. У лараграфу, како је био у почетку стилизован, видимо цели ред ствари и видимо да је много тога неразумљиво. На пр. ; говори се о неком осигурању, али ии враг ни 'Сотона не би могао разумети, какво. је то осигурање, које треба да буде придржано самоуправним телима. Ја апсолутно не бих могао поднашати, да се радничко осигурање препусти којим год јединицама, јер оно може бити успешно само онда, ако je једно за цијелу државу. И има, rouioдо, више таквих ствари, и онда he се увек лигати: у коју компетенцију спада ово, а у коју оио. Ја мислим, да је потребно, да се прије свега утаначи шта лрипада држави, а оло што не лрипада држави, то се коже препустити самоуправи. Ја се, господо, не бих ни с тим слагао као што се с некоје стране нагласило, да се настава препусти самоуправним јединицама. Ако смо један народ и једна држава, онда и васпитање треба да буде једно; бар начела треба да буду једна. Ја апсолутно не бих допустио, да се у једлој држави може, у једном крају који је заостао, допустити, да деца не полазе школу, јер би родитељи били тако глули, па би мислили, да je боље ако деца код куће раде, него ако иду у школу. Ја сада. не полемизујем против овога, него лротив онога, што је било с друге стране речено. Ја држим, да би било све јасније; ако би се прихватило оно што кажем тако да знамо, што припада држави. Зато смо.ми у својем нацрту и поднели такав предлог, да на првом мес-ту изађу они предмети, koju морају бити државли, а онда они други. који могу самоуправним јединицама лрипасти. Ја држим, ако би се све оно што збиља мсра бити у државној управи држави и причувало, да би за самоуправне јединице остало још врло много посла и границе, у којима би се могле кретатл, биле би доста широќе. Овакова стилизација, чини ми се, да he етварати цели низ несугласица, неспоразумљевања и борбе око компетенције. И кад буде ■законоДавац на темељу тих параграфа требао да ■ствара закон, онда ћемо имати ту борбу, кој-а he бити . још љућа од оних, које се данас воде. Зато ја за једну такову стилизацију не могу да гласујем мање, што ју немам нити у руци и не могу ол налравити једну праву слику и што ју не могу сам прогптудирати. Председник др. Момчило Нинчић: Дискуоија је закључена. Имаду говорити још посебли говорници господин Јовановић л господин др. Миладиновић. (Павле Павловић: И ја се пријављу]’ем). ЈДакле и господин Павле Павловић. Има реч господин Љуба Јовановић. Љуба Јовановић: Господо, ло природи лосла јаено је, да овај члан мора остављати много отв.орених питања, да мора дати повода неспоразуму. Питање о самоуправи је јеДно од оних питања, о којима је доста писано последних 50 гбдина, али које П.И у науци није потпуло разправљено.. Ако оставимо на страну неке дефиниције, које je прочитао ioсподин др. Шимрак, кад се пређе на- појединооти, настаје велико неслагање. Тачно је, да самоуирава значи оно што је казао гос-лодпн др. Шимрак. али мислим, да је исто тако тачно, да од оне теорије иа до праксе има много даљпне. Један од теоретичара