Radno i socijalno pravo

А. Петровић: Старосна пензија у праву земаља Европске уније 47

одређених периода упалте доприноса, односно запослења покривеног осигурањем. Други уобичајени захтев јесте потпуно или значајно повлачење с посла, односно запослења покривеног осигурањем. Понекад је стицање права условљено статусом резидента или држављанина. Дакле, битни услови за стицање и одређивање старосне пензије јесу старост и пензијски стаж. Ови се услови све више ублажавају: због преласка са система капитализације на систем репартиције, као начина финансирања социјалног осигурања; због тенденције проширења овог осигурања на све шири круг лица, односно на целокупно становништво, а у последње време и због решавања проблема незапослености.

1. Старосна граница

Старост за стицање права на старосну пензију одређена је у готово свим земљама према навршеним годинама живота осигураника. Навршење одређених година живота јесте сопдиспо зле аџа поп за стицање права на старосну пензију, што је и разумљиво ако се има у виду да је старост ризик који се осигурава код стицања права на старосну пензију – уколико су и други услови задовољени.

Утврђивање старосне границе за стицање права на старосну пензију, као основ за престанак радног односа, представља изузетно сложено питање. Аргументи за одређивање хронолошких година живота за стицање овог права и против њих су ствар о којој се оштро расправља, мада таква расправа може бити од академског интересовања, јер је у стварности веома тешко ако не и немогуће да се системима тај услов замени другим мерилима»).

Код опредељења које су то године живота с којима осигураник стиче право на старосну пензију увек се има у виду следеће: повећање удела старијег становништва, пораст трошкова осигурања, дужина коришћења пензије, незапосленост, тешкоће старијих радника на “тржишту радне снаге“ и др. Поред тога, постоји и извесна међузависност старосне границе и географске ширине, топлотних и других услова појединих земаља. У Италији је, на пример, старосна граница нижа у односу на северније земље (у Норвешкој 70 година).

3) На том питању јавља се основна противуречност између ставова који имају у виду да се путем принципа хронолошког пензионисања остварују шире могућности за запошљавањем и ставова да је за старије људе рад од животног интереса. Ова противуречност постоји у готово свим земљама, разуме се, различито артикулисана, зависно од специфичности односних земаља. Мада има заговорника да се овај проблем решава институисањем система пензионисања по основи функционалне старости, ипак се оцењује да, чак ни у најразвијенијим земљама, још увек не постоје одговарајући друштвено-економски и други услови за такав систем, већ се решења траже у виду “прелазних режима“.