Radno i socijalno pravo

А зала гбор, 2008

ни проме

То неки, изгледа сматрају правом послодавца, и не питају се шта је ту правни основ и које су последице по радника и његову породицу. Радници и њихове породице чине највећи део друштва, а то значи да је у случају злоупотреба, у питању атак на здравље становништва.

Према изложеном очекивани захтев према послодавцу у погледу елиминисања вербалне злоупотребе појма отказа, не доводе у питање“ право послодавца да откаже уговор о раду. Правила о отказу морају само бити објективизирана у складу са међународним и европским стандардима. То је учињено, може се рећи, у члану 101. став 1. Закона о раду из 2001. године. У разради ове одредбе, као и у њеној формулацији има непрецизности и непотпуности. То се односи на дисциплинску одговорност и на одредбу о тзв. претходном упозорењу које је послодавац дужан да упути раднику пре отказа. Предложеним текстом Закона о раду из 2004. године те нејасности су углавном уклоњене. Тако се послодавци не би могли више позивати на тумачења која иду за тим да кажу да послодавац има потпуну и неограничену слободу у погледу отказа. Посебан проблем представљу одредбе из члана 103. Закона о раду које практично дају неограничену могућност послодавцима да откажу уговор о раду. Предлог Закона о раду из 2004. године и у погледу члана 103. је учинио значајне промене. Питање је како ће послодавци на то реаговати, али је веома значајно да је кроз нову формулацију потврђено право послодавца да откаже уговор о раду, али у одређеним случајевима.

Законске одредбе и формулације не могу, наравно, решити проблем, али је веома значајно ако је јасан и недвосмислен законски оквир за реализовање права на отказ. Радници (синдикат) морају имати право на штрајк у случају злоупотребе права на отказ. Питање штрајка и прописа о штрајку, како би рекли, је посебна прича са много тема о којима је било речи и у ранијим текстовима. Овде неће бити речи о томе, али треба подсетити да је Закон о штрајку неадекватан, и мада опширан, непотпун.

Због специфичности наших односа везаних за друштвену својину, а не само за неадекватан закон, штрајкови код нас измичу уобичајеним класификацијама. Промене које су се догодиле у свету рада и радних односа, па и међу социјалним партнерима, неминовно доводе