Radno i socijalno pravo

Радован Безбрадица, Ступање на снагу и почетак примене закона и других прописа, Радно и социјално право, стр. 243-262, ХУ1 (1/2012)

правнообавезујућим сматрати пропис од момента његовог ступања на снагу или од момента који је одређен као моменат почетка његове примене; затим, да ли за време «чекања» на примену пропис може бити мењан и допуњаван и да ли може бити предмет уставносудске контроле и тд. И без даље елаборације ових и низа других озбиљних проблема које евидентно стварају наведена легислатурна решења и питања која се тим поводом отварају, јасно је да су та решења пуна правних и логичких противречности и да су уставноправно неодржива. Уосталом, како то каже М. Грубач, «одлагање примене закона који су ступили на снагу није предвиђено ни Уставом, нити општом нормом закона или неког другог правног прописа; Устав познаје само уасапо !е215 који се рачуна од дана објављивања закона до дана ступања закона на снагу, а не и уасапо 12215 који би се рачунао од дана ступања на снагу до почетка примене закона.»= Остаје енигма зашто се наведено решење и поред свега реченог (и познатог) практикује и то у не баш занемарљивом броју прописа. И колико год није лако докучити капо таквог приступа, толико је једноставно дати решење за излаз из ове ситуације. Оно је крајње просто – довољно је само стриктно примењивати Устав и држати се стварног и правог значења појма «ступања на снагу». То значи да, у случају када дате околности и потребе објективно налажу да се пропис почне примењивати у неком року дужем од рока који је, као општи (минимални), утврђен Уставом, довољно је утврдити ступање на снагу у року који је дужи од Уставом прописаног и тиме «одложити», односно утврдити касније ступање прописа на снагу, а не одложити примену прописа који је већ ступио на снагу. При томе, «одложено» ступање на снагу може се односити на пропис у целини или само на његове поједине одредбе. За такво решење не постоје, како смо то већ истакли, било какве, нарочито не уставноправне препреке, јер Устав утврђује минимални (општи), али не и максимални уасапо !ер15. Стога, евентуално и једино могуће «раздвајање» може се односити само на моменат ступања на снагу и то тако да се моменат ступања на снагу прописа «раздвоји» (када то потребе налажу) у односу на моменат ступања на снагу дела прописа (појединих одредаба прописа). С уставноправног аспекта значајно је само то да ступањем на снагу прописа или појединих његових одредаба истовремено започне и њихова примена.

6. Уставносудска пракса. - Интересантно је видети и да ли јен какав став је Уставни суд Србије заузимао према питању уставноправ-

23 _— М. Грубач, ор. си, стр. 171.

255