Ratnik

164 РАТНИК

и Бугарске 1913. год. било заробљених: Срба у Бугарској 3450: а Бугара у Србији 2350, писац овог чланка прибегава неистини: (стр. 264 под примедбом 1) да је српска влада, у тежњи да се повећа број бугарских заробљеника у Србији, наредила, да. се у ропство одводе сељани из видинског краја! Дакле и у овоме чланку, који је по духу своме требао да буде написан у објективном правцу, види се намера за подметањем. Писац. овог чланка (Д. Уста-Генчев) заборавио је само да изнесе: „благородну заслугу“ бугарског Црвеног Крста у рату 1915 1918. год. “у погледу неиздавања нозчаних пошиљака нашем заробљеницима, који несрећно бејаху пали у ропство Бугара; тако исто ништа не наводи он о хуманој улози бугарског Црвеног Крста у спасавању од смрти масе наших заробљених. грађана, жена и деце, по чувеним, по злу, лагерима Бугарске, као што је Сливенвки. У одељку Рецензије и кошпике приказана је једна бугарска књига и 3 француске. У одељку Библиографија побројано је неколико бугарских издања, изашлих. у времену 1914—1917: год., међу којима је и компилација професора Тодорова: „Бугарска у југозападној Морави!“ У одељку Иностране војне новости саопштава се о Грчкоји Француској. У 4 књизи В. Журнала (јануар 1921 год.) продужује се чланак Наша народна одбрана; у одељку „Задатак војске“, писац ставља: да ратује против. спољних непријатеља. Говорећи о основи организације војске, писац између осталог вели: „релативно слаби културно, ми смо болесно частољубиви“, што се, по нашем, свакако пре може односити на бугарску војничку интелигенцију него на војничку масу. Он признаје да: се Бугари тешко подвргавају разумној дисциплини, због чега. командовање не иде глатко, с тога је и ауторитет личности у бугарској војсци непозната реткост. Ово има потврде у великом броју изгреда и побуна у бугарској војсци који се десише у току минулих ратова. Писац пропагира идеју, да се начелнику бугарског ђенератлштаба даду законска права, те да он може функционисати као организатор, док би министар војни био само администратор војске. На тај начин жели се, да се организациони послови истргну из руку војног министра, који сада. често бива и грађанско лице. При том се заборавља да органивација војске тражи материјалних средстава а ова опет средства једино може дати министар војни, који одговара:парламенту за војни буџет и за војну политику уопште; органи– зација војске, дакле, у најтешњој је вези са администровањем. ове те се, с тога, ова два посла најбоље изводе само онда када су концентрисани на једном месту. Но, у ратно доба, начелник штаба врх. команде, поред права које он има, треба: да сноси и одговорност за операције. Ово је безусловно по требно, јер министар војни не може за то одговарати.